Podeli
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

"Ja nisam i ne želim da budem glumac bilo kog režima i bilo koje stranke. Više puta sam naglasio da se politikom ne bavim i da se nikada neću ni baviti. Ne vidim zašto bih sada kao zreo čovek sa definisanim stavovima, i kao čovek koji je sam definisao granice svoje slobode i okvire svog delanja, stao iza bilo koga i dozvolio da bilo ko stane iza mene u mom profesionalnom smislu. Ja ne umem i ne mogu da budem poklonik i poslušnik bilo kog režima", rekao je u razgovoru za Nova.rs glumac Nenad Jezdić.

Proslavljeni glumac Nenad Jezdić ima glavnu ulogu u filmu “Vikend sa ćaletom”, scenariste Miroslava Momčilovića, koji će svoju premijeru imati 29. oktobra u Kombank dvorani. Tim povodom, u velikom intervjuu za Nova.rs, Jezdić je govorio o samom filmu, svojoj ulozi, ali i o životu na selu i vremenu koje je tamo proveo tokom vanrednog stanja.

PROČITAJTE JOŠ

U jednom trenutku razgovora, glumac se dotakao i politike i nedavnih optužbi da je “bot” samo zbog toga što je postao stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, navodeći da neće služiti nijednom režimu.

Razgovor smo počeli pitanjima o filmu.

Izjavili ste da je uloga u filmu “Vikend sa ćaletom” Vaša najluđa i najbolje napisana uloga. Šta tačno podrazumeva “najluđa”?

– Pod “najluđa” podrazumevam da je emotivno najraskošnija. Pisac i reditelj Mića Momčilović je od Kašike zahtevao jedan ogroman emotivni dijapazon – on nije “2 u 1” ili “3 u 1”, on je sve u jednom čoveku. Kašika je kriminalac, ali i nežan i ranjiv otac, ekstremo emotivan, ali nažalost često autodestruktivan… Ta čoveku imanentna višeslojnost koju srećemo kod Kašike je ono što se definiše atributom “lud”, a tako kompleksnu i raskošnu ulogu do sada nisam imao na filmu.

Koliko Vam je bilo teško da iznesete ulogu čoveka kao što je Kašika?

– Moguće je da u mladosti ne bih u potpunosti razumeo o čemu se tu radi. Danas, ipak, kao roditelju, nije mi nepoznato kako izgleda briga i pažnja koju naša deca očekuju, traže i zaslužuju od nas. Taj segment njegovog roditeljstva je svakako nešto što osećam i što je moja stečena emotivnost. Kašikina kriminalna prošlost započinje devedesetih godina. On ostaje zarobljen u tom vremenu i u svojoj mladosti, vremenu svoje snage, dominacije i neprikosnovenosti. Kašika je zreo čovek, ali je zbog životnih okolnosti ostao emocionalno nezreo da dâ ljubav detetu i da primi ljubav od svog deteta. Godinama unazad igram ljude “sa one strane zakona” i ljude kojima na prvi pogled nedostaju neka viša emotivna i intelektualna svojstva, tako da je ova uloga na neki način sublimacija svega mog iskustvenog, emotivnog i razuzdanog. U vezi sa prvim pitanjem, drago mi je da sam u ovoj ulozi imao priliku da budem prek, surov, lucidan, duhovit, brz, i što je najvažnije – nepredvidiv. Kašika je pre svega nepredvidiv kao karakter.

Da li ste se možda tokom priprema za ulogu konsultovali sa ljudima koji imaju slične životne priče – sa ljudima iz kriminalnog miljea, ili sa nekim ko je možda, nažalost, bolestan?

– Glumci generalno moraju imati povišenu senzibilnost i povišenu pozornost prema pojavama u društvu i različitostima koje svaki čovek nosi u sebi. Nažalost, mnogo je ljudi pored mene otišlo sa ovog sveta zbog bolesti, to nije nešto što je nepoznato. Bolest čovekova je svima nama opšte mesto, na tu temu svi razmišljamo. Bolest je sveprisutna, a život je surovo kratak. Nema nekog da živi i da postoji a da mu neko njemu blizak ne nedostaje.

Koliko je uopšte važno imati takve vrste konsultacija prilikom pripreme za uloge?

– To sve zavisi od toga kakav pristup zanatu i poslu ima glumac koji tumači ulogu. Sretao sam glumce koji imaju takve pripreme, a moguće je i da neke uloge to zahtevaju. Ja sam se isključivo oslanjao na svoj emocionalni sastav, na ono što sam video ili na ono što jeste moje realno životno iskustvo. Imam već dobar životni staž. Svašta sam bio prinuđen da gledam i tumačim, te iz te pozicije, u glumačkom smislu, više verujem onome što sam sâm video nego onome o čemu su mi drugi pričali. Imperativ dobrog glumačkog zanata jeste bogato životno iskustvo.

Rekli ste da su društvene mreže za Vas lažan svet. Kako uspevate da živite van njega, u trenutku kada se sve vrti oko Instagrama, Fejsbuka i pratilaca?

– To je u neku ruku banalno preneseno. Naravno da društvene mreže jesu deo naše svakodnevice i da se kao takve mogu koristiti i u dobre i u loše svrhe. Ne treba živeti mimo sveta, ja ništa apriorno ne odbacujem. Ipak, čini mi se da svet postaje jedan rijaliti program u kojem se sve proizvoljno konstruiše i pogrešno predstavlja kao realnost i stvarnost. Na društvenim mrežama su profili, mišljenja i rasprave često bez ispravne argumentacije i autoriteta sa imenom i prezimenom. To stvara prostor za jedno destruktivno i nimalo kreativno govorenje o svemu, svačemu i svakome.

Momčilović je za Nova.rs rekao da se danas glumci biraju na osnovu broja pratilaca na društvenim mrežama. Kako Vi to komentarišete? Da li to ima smisla?

– U poslednje vreme to često čujem i od svojih kolega. Smatram da je inače u životu jedino bitno šta su tvoje lične sposobnosti. I u pozorištu i na filmu je za glumca najvažnije koliko istinito i emotivno može da odigra ulogu. Istinska, sadržajna gluma i prava igra se prepoznaje van svih granica, a broj pratilaca se, pretpostavljam, odnosi na onaj PR deo promocije filma ili serije.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Takođe je rekao i da je Vas i Vidakovića birao po suprotnim kriterijumima. Da li Vas raduje saznanje da postoje i takvi reditelji?

– Mislim da se šalio. Ko poznaje Miću Momčilovića, zna da vas ništa nije slagao kada je rekao da je pažljivo birao glumce za ovaj film. Toga smo svedoci i Bane i ja. Uloge smo dobili na kastingu, a proces je zahtevao i niz proba i postupaka koje smo mi kao glumci morali da uradimo pred njim ili pred kamerama. Sve je to bilo potrebno kako bi nas on video i prepoznao kao svoje karaktere u svom scenariju.

Rekli ste da ovaj film nije tužna komedija, kao što je prethodno navedeno. U koji žanr biste ga Vi svrstali?

– Žanr “tužna komedija” je sam po sebi kontrodiktoran. Mi, zapravo, u našem podneblju neke pojave i situacije u životu definišemo sa onim “da nije smešno, bilo bi tužno” ili “da nije tužno, bilo bi smešno”. To je dobrim delom stvarnost naših života, te tako na ovim prostorima postoji žanr koji se zove “da nije smešno, bilo bi tužno”. Istina je da često tužne stvari duhovito objašnjavamo i da od duhovitih stvari stvaramo svoju najveću tragediju. U tom smislu će se svako u ovom filmu prepoznati. Da ne bih dalje tumačio i otkrivao detalje filma, pozivam vas da ga i sami pogledate, definišete i žanrovski svrstate.

Kako ste Vi proveli period izolacije iza nas, s obzirom na to da imate i imanje u okolini Valjeva? Koliko Vam je to značilo u trenutku vanrednog stanja kada smo svi bili zatvoreni?

– Izolacija u prirodi svakako ima svoje prednosti koje su iskusili svi koji su bili zatvoreni u svojim kućama sa dvorištima. Ipak, za vreme vanrednog stanja je na selu nabavka hrane i namirnica bila posebno otežana. Uopšteno, nikome nije bilo prijatno.

S obzirom na to da ste dosta anagažovani oko glume, da li uspevate da paralelno vodite i posao sa Jezdić rakijom? Kako izgleda jedan Vaš dan od ujutru pa do uveče?

– Previše bih opširan bio ukoliko bih vam pričao kako zaista izgleda moj dan. Kao i svim ljudima, i meni svaki dan iziskuje napor i koncentraciju, a ume da bude težak, nepredvidiv i naporan. Ono što je bitno je da se radujem svakom tom danu i onome što nastaje kako iz moje glumačke igre, tako i na mom gazdinstvu. Zahvalan sam svojim zaposlenima što me prate i što imaju razumevanja za mene. Kako često radim na više frontova, uzajamno poverenje je neophodno, a oni su mi neizmerna podrška u jednom nekonvencionalnom poduhvatu i projektu.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Zbog stalnog angažmana u JDP-u su Vas na mrežama nazivali “botom”. Zbog čega društvo uporno obeležava i etiketira javne ličnosti, pokušavajući da i one koji nemaju veze sa politikom svrsta u određeni tabor?

– Eto, i sami ste u pitanju sve rekli. Tu se radi o nekom senzacionalističkom izveštavanju zbog kojeg neki pogrešno tumače stvari. Ja nisam tek sada stalno zaposlen u nekom pozorištu. Bio sam član Ateljea 212 dvadeset i dve godine pre prelaska u JDP. Profesionalne mene u ovom poslu su potpuno prirodne. Zahvalan sam JDP-u što mi omogućava da se kao glumac i kao čovek razvijam i dalje napredujem. Logično je da sam kod njih. U JDP-u imam veći repertoar koji igram godinama unazad i ne bi ni bilo fer i pošteno da sam na plati u Ateljeu, u kom igram samo jednu ili dve predstave mesečno.

Dozvolite mi da budem banalan, ali ostao sam dosledan sebi, svom principu i svojoj slobodi time što sam se na kraju i odrekao veće materijalne koristi. Zauzimao bih mesto stalno zaposlenog nekome ko takođe treba da ima priliku koju sam ja svojevremeno imao. Mnogo je mladih glumaca kojima treba šansa da se iskažu i razvijaju baš kao što sam to i ja radio zahvaljujući Ateljeu 212. Takođe, mene danas u JDP-u ne bi ni bilo bez Ateljea 212, a i u JDP-u sam igrao još od ’97. godine. To su sve naša, gradska pozorišta.

Ja nisam i ne želim da budem glumac bilo kog režima i bilo koje stranke. Više puta sam naglasio da se politikom ne bavim i da se nikada neću ni baviti. Ne vidim zašto bih sada kao zreo čovek sa definisanim stavovima, i kao čovek koji je sam definisao granice svoje slobode i okvire svog delanja stao iza bilo koga i dozvolio da bilo ko stane iza mene u mom profesionalnom smislu. Ja ne umem i ne mogu da budem poklonik i poslušnik bilo kog režima. Mene pozorišna publika zna i gleda već tri decenije, prešao sam u JDP iz pozorišta u kojem igram od ’92. godine, nisam prošlog meseca postao glumac. Ne postoji ta stranka i tabor koji nekom glumcu može dati ili oduzeti dar. U mom slučaju je to besmisleno politizovanje i svrstavanje o kojem govorite samo posledica neobaveštenosti i tabloidnog izveštavanja. Želim da verujem da nije iz zluradosti.

Da li Vam je pozorište nedostajalo tokom vanrednog stanja?

– Naravno, i zato se posebno radujem novim projektima. U JDP-u, na mom “novom radnom mestu”, u toku su probe Nušićeve “Pučine” i jedan fantastičan rad sa izuzetnim glumcima i fantastičnim Egonom Savinom.

Kako Vam se čine kontrodiktorne odluke Vlade u kojima su pozorišta u jednom trenutku bila zatvorena, a kafići, klubovi i kafane su neometano radili?

– Korona je svakako jedna potpuno haotična situacija koja je zapravo samo potvrdila opšte stanje skrajnutosti kulture. Ne bi trebalo da su na poslednjem mestu pozorište, i uopšte sve ono što bi trebalo da bude duhovno i moralno osnaživanje naroda. Duboko sam uveren u to da pozorište i duhovno, i moralno, i intelektualno jača čoveka, a kada je čovek u tim sferama jak, on je sposoban da lakše iznese užasna i neprirodna stanja kao što je ovo. Pozorište svedoči i podražava život, a nama je sam život bio izmešten, poljuljan i nelogičan.

Foto: Nebojša Babić

Film “Vikend sa ćaletom” govori o sredovečnom kriminalcu Kašiki (Nenad Jezdić). Predosećajući da mu se bliži kraj, želi da provede vikend sa jedanaestogodišnjim sinom (Vasa Vraneš, prvi put na filmu). Pošto ga nije viđao pet godina jer je zbog “malih komplikacija” imao zabranu prilaska dečaku, Kašika pokušava da po “ubrzanom kursu” nauči svemu onome što smatra važnim za život i preživljavanje na ulici, a da iz sina “istera sve ono što je po njegovom mišljenju mekano, slabašno i devijantno”…

Pored njih dvojice, u ostalim ulogama su Bane Vidaković, u ulozi najboljeg Kašikinog druga, Srna Lango, Anja Alač, Miodrag Miki Krstović, Jelena Đukić, Ana Radović, Marko Gvero, Bojan Lazarov, Katarina Radivojević, Miljan Davidović, Svetlana Bojković i Boris Milivojević, a na filmu gostuje i fudbaler Vujadin Savić.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar