Zapad hteo da okrene milijardere protiv Putina, dobio je suprotan efekat

Broj milijardera u Rusiji dostigao je istorijski maksimum uprkos ratu, zapadnim sankcijama i ekonomskim prognozama koje su najavljivale ozbiljno slabljenje ruskog sistema. Prema podacima koje navodi Bi-Bi-Si, na Forbsovoj listi ove godine našlo se 140 ruskih milijardera, čije je ukupno bogatstvo procenjeno na oko 580 milijardi dolara.

Ipak, njihov novac ne znači i političku moć.

Vuk Vuksanović za Nova.rs ocenjuje da je jedna od najčešćih grešaka u zapadnom razumevanju Rusije upravo olako korišćenje pojma „oligarh“.

„Oligarhija podrazumeva vladavinu nekolicine najbogatijih i najuticajnijih, ali i to da ti bogati i uticajni ljudi zaista imaju politički uticaj. Takav uticaj novonastalog i brzo stečenog kapitala možda je postojao tokom haosa devedesetih, nakon raspada Sovjetskog Saveza“, kaže Vuksanović.

Dolaskom Vladimira Putina na vlast odnos između Kremlja i najbogatijih Rusa suštinski se promenio. Milijarderima je omogućeno da sačuvaju imovinu i privilegije, ali pod jasnim uslovom da se ne mešaju u politiku.

„Poenta sistema uspostavljenog u Putinovoj Rusiji jeste da takozvani oligarsi imaju samo to ime, ali da nemaju stvarni politički uticaj“, objašnjava Vuksanović.

Bogatstvo uz dozvolu države

Prema njegovim rečima, u središtu Putinovog sistema nalazi se svojevrstan politički i društveni ugovor sa ljudima koji su se obogatili tokom devedesetih.

„Oni mogu da zadrže svoje bogatstvo, privilegije i raskalašan način života dok god se ne mešaju u politiku i ne deluju protiv onoga što se percipira kao interes ruske države“, navodi Vuksanović.

Zbog toga činjenica da neko raspolaže milijardama dolara u Rusiji ne znači da može da utiče na odluke koje se donose u Kremlju.

„To što je neko bogat u Rusiji znači da mu ruska država dozvoljava da poseduje to bogatstvo. Ne znači nužno da ta osoba ima direktan uticaj na Kremlj. Nacionalni bezbednosni aparat ima neuporedivo veći uticaj u ruskom sistemu nego bilo koji ruski milijarder“, naglašava sagovornik Nova.rs.

O tome šta se događa kada neko pređe dozvoljenu granicu svedoči slučaj nekadašnjeg bankarskog milijardera Olega Tinkova. Nakon što je javno osudio rat u Ukrajini, bio je primoran da proda svoj udeo u banci, prema njegovim tvrdnjama za svega tri odsto stvarne vrednosti. Izgubio je gotovo devet milijardi dolara i napustio Rusiju.

Mnogo pre njega cenu političkih ambicija platio je i nekada najbogatiji Rus Mihail Hodorkovski, koji je proveo deset godina u zatvoru nakon što je počeo da podržava opozicione i prodemokratske aktivnosti.

Poruka poslovnoj eliti bila je jasna: bogatstvo je dozvoljeno, politička samostalnost nije.

Meljničenko pažljivo balansira

U tom kontekstu Vuksanović posmatra i slučaj Andreja Meljničenka, jednog od najbogatijih ruskih biznismena, poznatog u Srbiji i po braku sa Aleksandrom Sandrom Meljničenko, nekadašnjom članicom grupe Models.

Meljničenko je u retkom razgovoru za Ekonomist govorio o ratu, sankcijama i budućnosti Rusije. Otkrio je i detalje sastanka sa Putinom iz maja 2025. godine, tokom kojeg je ruskom predsedniku priznao da je poslovna elita pogrešno verovala u globalizovani svet sa univerzalnim pravilima.

„Ispostavilo se da svet nije onakav kakvim sam ga zamišljao. Globalni svet ne postoji. Ne postoje ni globalna pravila. Vi ste to razumeli pre nas“, rekao je Meljničenko Putinu, prema sopstvenom prepričavanju razgovora.

Vuksanović smatra da je Meljničenko dobar primer ograničenog prostora koji ruski milijarderi imaju za javno delovanje.

„On se ne predstavlja kao pristalica Kremlja, ali kao i većina vlasnika krupnog kapitala mora pažljivo da balansira svoje ponašanje. Ne moraju nužno da budu pristalice vladajućeg sistema, ali moraju da vode računa o tome koliko daleko idu u njegovoj kritici“, kaže Vuksanović.

Otvoreno suprotstavljanje vlastima može imati visoku cenu.

„Sigurno postoji cena koja potencijalno može da se plati zbog takvog suprotstavljanja“, dodaje on.

Sankcije nisu okrenule milijardere protiv Putina

Kada je Rusija u februaru 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu, zapadne države uvele su sankcije nizu najbogatijih ruskih biznismena. Jedna od pretpostavki bila je da će gubitak imovine i pristupa zapadnim tržištima podstaći milijardere da izvrše pritisak na Kremlj.

Dogodilo se suprotno.

Pošto su im računi zamrznuti, nekretnine zaplenjene, a poslovanje na Zapadu otežano ili onemogućeno, ruski milijarderi nisu dobili jasan izlaz iz Putinovog sistema. Kapital i poslovne interese počeli su da vraćaju u Rusiju, postajući još zavisniji od države.

Istovremeno, odlazak zapadnih kompanija otvorio je prostor režimu bliskim poslovnim ljudima da po niskim cenama preuzmu profitabilnu imovinu. Ratna potrošnja dodatno je podstakla ekonomsku aktivnost i omogućila zaradu ne samo kompanijama direktno uključenim u vojnu industriju već i širem krugu biznismena.

Kako navodi Bi-Bi-Si, više od polovine ruskih milijardera tokom 2024. godine učestvovalo je u snabdevanju vojske ili je na neki način imalo korist od invazije.

„Mnogi vlasnici krupnog kapitala sada moraju da sinhronizuju svoje delovanje sa ruskom državom“, kaže Vuksanović.

Rusija u mentalitetu „opkoljene tvrđave“

Meljničenko je za Ekonomist izneo nekoliko sumornih scenarija za budućnost Rusije: podređenost Zapadu, zavisnost od Kine, unutrašnji sukob ili zatvaranje zemlje po uzoru na Severnu Koreju.

Kao alternativu predložio je „suverenu Rusiju“ koja bi garantovala privatnu svojinu, omogućila šire učešće poslovne i društvene elite u odlučivanju i vodila predvidiviju spoljnu politiku.

Vuksanović smatra da takve poruke treba posmatrati i u kontekstu dubokih promena koje je rat proizveo u Rusiji.

„Od početka rata u Ukrajini u Rusiji dominira mentalitet ‘opkoljene tvrđave’. Ceo sistem morao je da se prilagodi funkcionisanju u uslovima zapadnih sankcija i rata. Celokupna ruska ekonomija sada je podređena tim dvema realnostima“, navodi on.

Ipak, deo poslovne elite smatra da će Rusija dugoročno morati da obnovi makar neke veze sa Zapadom.

„Postoje i oni koji smatraju da mora da dođe do obnove i ponovnog uspostavljanja kanala komunikacije i mostova između Rusije i Zapada. Upravo tome su bili posvećeni Meljničenkov intervju i ceo tekst u Ekonomistu“, ocenjuje Vuksanović.

Prema njegovim rečima, iako Meljničenko nije predstavnik ruske države, pojedine njegove poruke možda odgovaraju i delu vladajućeg sistema.

„Ruske nacionalnobezbednosne elite, uključujući i samog Putina, svesne su da još dosta godina neće biti boljih dana u odnosima Rusije i Zapada. Ipak, razmišljaju dovoljno dugoročno i smatraju da bi u jednom trenutku bilo dobro obnoviti neke odnose“, kaže Vuksanović.

Razlog nije samo ekonomski. Obnavljanje makar ograničenih veza sa Zapadom Rusiji bi pružilo više prostora za manevrisanje.

„To bi Rusiji dalo više fleksibilnosti na međunarodnom nivou, uključujući i mogućnost da ne bude previše zavisna od Kine“, dodaje on.

Zašto sankcije nisu slomile ratnu ekonomiju

Uprkos snažnom zapadnom pritisku, ruska ekonomija pokazala se otpornijom nego što su mnoge vlade očekivale. Vuksanović objašnjava da razlog delom treba tražiti u načinu na koji je ruska država istorijski organizovana.

„Još od sovjetske ere Rusija je na neki način strukturirana kao ono što se naziva ‘garnizonska država’. Državna administracija i ekonomija, zasnovana na komandovanju ogromnim rezervama prirodnih resursa, podređene su pripremi za mogućnost izbijanja rata na ruskim granicama“, kaže on.

Prema njegovoj oceni, Zapad je bio previše optimističan kada je procenjivao koliko će sankcije oštetiti rusku ekonomiju.

„Ekonomija je očigledno funkcionisala prema tom modelu, a Zapad to nije predvideo. Sankcije, u najmanju ruku, nisu nanele dovoljno štete da bi naterale rusku državu da promeni svoj kurs“, zaključuje Vuksanović za Nova.rs.