"Teorija ludaka": Da li Tramp koristi taktiku Ričarda Niksona i da li će mu se to obiti o glavu

Američki predsednik sada ide i korak dalje, preteći da će „izbrisati Iran kao civilizaciju“, da bi se potom povukao kada je Teheran pristao – uz određenu cenu – da ponovo otvori strateški važan Ormuski moreuz.

Ovakav pristup podseća na Niksonovu čuvenu „teoriju ludaka“ – ideju da protivnika treba navesti da posumnja u vašu racionalnost, kako bi ga zastrašili i naterali na ustupke koje inače ne bi prihvatio, piše Gardijan.

Nikson je ovu strategiju opisao svom budućem šefu kabineta Bobu Haldermanu 1968. godine:

„Zovem to ‘teorija ludaka’, Bobe. Želim da Severni Vijetnam poveruje da sam došao do tačke kada sam spreman na sve da zaustavim rat… Ne možemo ga obuzdati kada se naljuti – a ima prst na nuklearnom dugmetu.“

Tokom godina, Nikson je više puta sugerisao saradnicima da Sovjetima prenesu da je „pomalo lud“ i „sposoban za najkrvaviju brutalnost“. Ipak, efekti te strategije bili su ograničeni.

Iako je donekle doprineo smirivanju odnosa sa Moskvom, u Vijetnamu je završio brutalnim bombardovanjem Hanoja 1972. godine, bez suštinski drugačijeg ishoda u mirovnim pregovorima.

U jednom trenutku, Nikson je čak razmatrao i upotrebu nuklearnog oružja:

„Uništiću tu prokletu zemlju, veruj mi“, rekao je, a potom dodao: „Radije bih upotrebio nuklearnu bombu. Da li je spremna?“

Njegov savetnik Henri Kisindžer odgovorio je da bi to bilo „previše“, na šta mu je Nikson zamerio da je „previše zabrinut za civile“.

Danas, sličan obrazac mnogi vide u Trampovim potezima prema Iranu. Nakon što je pretio da će „okončati njegovu civilizaciju“ i „vratiti ga u kameno doba“, Tramp je pristao na primirje, a zauzvrat dobio ponovno otvaranje Ormuskog moreuza – ključne tačke kroz koju prolazi oko 20 odsto svetske nafte.

Ipak, taj „uspeh“ imao je visoku cenu: Iran je počeo da naplaćuje prolaz brodova kroz moreuz, što mu donosi dodatne prihode.

Analitičari upozoravaju da ovakav ishod više liči na pirovu pobedu nego na strateški trijumf.

„Pošto do sada nije uspeo da ostvari jasnu pobedu u ovom sukobu, verovatno traži neki veliki potez kako bi mogao da se povuče i proglasi pobedu bez da mu kritičari probuše tu priču“, rekao je Ali Vaez iz Međunarodne krizne grupe.

Istovremeno, Tramp možda pokušava da izbegne još opasniji scenario – kopnenu invaziju, koja bi bila „izuzetno komplikovana, skupa i dugotrajna operacija“, upozorava Vaez.

U tom kontekstu, pribegavanje oštrim, gotovo apokaliptičnim pretnjama deluje kao pokušaj da se Teheran primora na ustupke – ali uz cenu po reputaciju Sjedinjenih Država i dodatne sumnje u Trampovu stabilnost.

Nije iznenađenje što Tramp poseže za Niksonovim metodama. Njih dvojica su još osamdesetih godina bili u kontaktu, a Nikson je tada navodno poručio Trampu:

„Masovni medijski napadi na tebe stavljaju me na tvoju stranu!“

Ipak, istorija upozorava na posledice takvog pristupa. Niksonova politička ličnost postala je neraskidivo vezana za ulogu „ludaka“, što ga je na kraju skupo koštalo.

Pitanje je koliko dugo Tramp može koristiti sličnu taktiku – i kakvu će cenu na kraju platiti.