Svet će sigurno dobiti nove nuklearne sile: Nije više pitanje da li će razviti oružje, već kada

Razlog je slabljenje američkog „nuklearnog kišobrana“ u trenutku kada Kina i Severna Koreja razvijaju sposobnost drugog udara, odnosno mogućnost da uzvrate i nakon američkog napada. Autor analize upozorava da bi ignorisanje ove nove strateške matematike moglo imati „vrlo ozbiljne geopolitičke posledice“.

Stabilnost regiona je decenijama počivala na američkom obećanju da će braniti Tokio i Seul, pa i nuklearnim oružjem. Ali Foreign Policy primećuje da SAD više ne vide nijednu silu kao egzistencijalnu pretnju i redefinišu šta spada u nacionalni interes. U tom okviru uklapa se i Trampova doktrina „Amerika na prvom mestu“, koja naglašava uži, transakcioni pristup obavezama prema saveznicima. To, po autoru, nije privremena anomalija, već posledica duboke promene — nestanka Sovjetskog Saveza i manje egzistencijalne prirode rivalstva sa Kinom.

Iako Japan formalno ponavlja tri nenuklearna načela iz 1967, praksa je oduvek bila fleksibilnija. Američke nuklearne bombe godinama su bile na Okinavi, a Tokio je to tolerisao. Još od 1957. japanske vlade smatraju da ustav ne zabranjuje nuklearno oružje za samoodbranu. Zemlja poseduje plutonijum i razvijene kapacitete obogaćivanja — dovoljno da, po procenama, napravi bombu u roku od godinu dana. „Japan je već na nuklearnom pragu“, piše američki časopis.

Kina ubrzano širi arsenal. Posebno zabrinjavaju rakete JL-3 dometa preko 10.000 kilometara, koje omogućavaju Kini da gađa SAD iz sopstvenih voda. Time, smatra analitičar, kineska sposobnost drugog udara postaje „daleko uverljivija nego pre“. U takvim okolnostima javlja se ključno pitanje: „Hoće li SAD žrtvovati Los Anđeles zbog Tokija?“ Kako raste kineska sposobnost uzvratnog udara, poverenje u američke garancije opada.

Rat u Ukrajini dodatno je potkopao globalne napore za neširenje nuklearnog oružja. Foreign Policy podseća da je Zelenski više puta izrazio žaljenje što je Ukrajina 1994. predala nuklearni arsenal. Časopis to naziva „strateškom naivnošću“ i tvrdi da Rusija teško da bi napala nuklearno naoružanu Ukrajinu. Zaključak je surov: međunarodni sporazumi i „papirnata obećanja“ ne znače mnogo pred odlučnom nuklearnom silom.

U takvom svetu, navodi se u tekstu, „nuklearno oružje ne ide nigde“. Ugovori pucaju, a ideja opšteg razoružanja ostaje utopija. Stabilnost je moguća samo kroz odvraćanje — doktrinu uzajamno zagarantovanog uništenja (MAD).

Za Japan to otvara neprijatnu dilemu. Ako ne uđe u ozbiljnu raspravu o sopstvenom nuklearnom programu, mogao bi da uđe u „sporu eroziju suvereniteta“, kroz seriju malih ustupaka Kini kako bi izbegao eskalaciju. Bio bi to istorijski preokret za zemlju čiji je identitet vekovima počivao na odbijanju podređenosti kineskoj sferi uticaja.

Foreign Policy zaključuje da odluka o japanskom nuklearnom putu ne pripada nikome osim Japanu — ali da će njen ishod oblikovati ravnotežu moći u celoj Aziji.