Još u prvim danima Trampove administracije, ostrašćena grupa profesionalaca u oblasti mentalnog zdravlja upozoravala je javnost da novi predsednik ima izvesne osobine ličnosti koje bi mogle da budu više nego problematične, ali su njihove procene i dalje kontroverzne. Uz to, etički kodeks Američkog udruženja psihijatara izričito zabranjuje svojim članovima da se bave dijagnozama javnih ličnosti na neviđeno.
Kolumnistkinja Njujork tajmsa Dženifer Sinior, koja se godinama bavi upravo temama koje podrazumevaju mentalno zdravlje, u tekstu o Trampovoj narcisoidnosti podseća i na tekst konzervativca Džordža Konveja, supruga ozloglašene Trampove saradnice Kelien Konvej, koji je u opširnom eseju objavljenom u Atlantiku istakao da predsednik Tramp ima sve karakteristike narcisoidnog poremećaja ličnosti, po definiciji.
Taj poremećaj je bio, piše Sinior, dovoljno opasan i u vreme prosperiteta, pošto je uporno podrivao moralne i institucionalne temelje na kojima Amerika počiva. Sada je stvar dodatno komplikovana činjenicom da se Sjedinjene Države nalaze u središtu globalne pandemije; Trampova patologija ne ugrožava samo institucije, već i ljudske živote.
Prvo: narcisoidne ličnosti poput Trampa neguju iskrivljene i megalomanske predstave o sopstvenim mogućnostima. Preuveličavaju svoja dostignuća, opsesivno se fokusiraju na projektovanje moći i očajnički žele da budu pobednici, uvek i u svemu.
Šta to znači sada?
Tramp govori da Amerika ima dovoljno testova, iako nema. Najavljuje da Gugl radi na izradi sajta za testiranje, iako ne radi. Šalje vojni brod u Njujork koji stoji maltene prazan na obali Hadsona. Lekari iz nujorških bolnica nazivaju ga šalom.
Drugo: grandioznost narcisoidnih ličnosti krije ekstremnu krhkost, ego nežniji od mehura od sapunice. Takve ličnosti žive u neprekidnom strahu da će ih neko napasti i uzeti im ono što je – ili misle da je – njihovo. Ne sme im se reći da nisu u pravu.
Šta to znači sada?
Narcisoidni lideri nikada nemaju, kako Tramp voli da kaže, najbolje ljude. Obično su okruženi čitavim svitama ulizica. Sa izuzetkom dr Entonija Faučija i Debore Birks, Tramp ima čitav tim neiskusnih amatera i klimoglavaca u trenutku kada su ne samo Americi, već čitavom svetu, neophodni najbriljantniji umovi koje neka nacija ima.
Umesto da je, suočen sa krizom javnog zdravlja, okupio prvorazredne eksperte za vanredne situacije, Tramp je posao delegirao svom zetu koji je daleko od bilo kakvog stručnjaka. Umesto da je, suočen sa ekonomskom krizom istorijskih razmera, okupio ekonomiste koji su osvajali Nobelovu nagradu, Tramp se savetuje sa Lerijem Kudlovim, bivšim voditeljem na CNBC-u.
U međuvremenu, Fauči i Birks pažljivo odmeravaju svaku reč, u pokušaju da ne ponize narcisa – da nikada ne ponize narcisa – dok diskretno ukazuju na njegove lažne nade i lažne informacije koje deli šakom i kapom. Očajnički pokušavaju da stvore bezbedan prostor za predsednika, dok je upravo predsednik taj koji bi trebalo da stvori bezbednu zemlju za sve svoje građane.
Treće: narcisoidne ličnosti ništa ne vole više nego da veštački izazovu sukob i unesu razdor. Zavadi, pa vladaj. To destabilizuje situaciju nad kojom upravo oni zadržavaju kontrolu.
Šta to sada znači?
Umesto da koordiniše nacionalnom saradnjom u borbi protiv pandemije, Tramp podstiče takmičenje saveznih država za dragocene resurse. (“Kao da smo na eBay-u”, požalio se gradonačelnik Njujorka prošle nedelje.) Trampova Bela kuća je arena u kojoj se centri moći neprestano nadmeću, a on se ne libi da započinje kavgu sa zvaničnicima iz demokratskih redova i novinarima, iako je američkoj naciji, kao i svakoj drugoj u ovoj trenutku, potrebna uteha.
Narcisoidne ličnosti ne teše nikoga. Ne mogu da pojme tuđa osećanja i potrebe.
Četvrto: narcisoidne ličnosti su osvetoljubive.
Šta to sada znači?
Tramp favorizuje one političare koji ga hvale, a kažnjava one koji mu ne ukazuju poštovanje kakvo on misli da zaslužuje.
Osvetnička igra sa Njujorkom sada je naročito opasna. Štaviše, smrtonosna. Kada su ga prošle nedelje na konferenciji za štampu pitali hoće li Njujork imati dovoljno respiratora, ravnodušno je odgovorio: “Ne”, a onda krivicu za to svalio na nadležne u saveznoj državi.
Peto, i najrelevantnije što se istorije tiče: narciosidne ličnosti su slabe.
Šta to sada znači?
Pročitaj i:
Tramp se istinski plaši da bude lider. Ne može da se natera da pokrene proizvodnju respiratora na nacionalnom nivou i nastavlja da tvrdi da savezne države treba same da nabavljaju neophodnu opremu. Na pitanje o odlaganju testiranja rekao je: “To uopšte nije moja odgovornost.”
Potom je na konferenciji za štampu dodao da su testovi koje je nasledio od prethodne administracije neupotrebljivi. Ne mari što ovaj oblik koronavirusa nije ni postojao u vreme prethodne administracije.
Sinior u zaključku teksta piše da Trampov pristup užasno mnogo podseća na jednu od rečenica za koje Homer Simpson tvrdi da će vam mnogo pomoći u životu: “Tako je bilo i pre nego što sam ja došao.”
Dodaje i da čak i oni najtvrdoglaviji i najnezgodniji ljudi uspevaju da u trenucima kada nastupi kriza sklone po strani svoje hirove i bes. Takav je bio Rudi Đulijani posle 11. septembra. Endru Kuomo je takav sada.
“Apsolutno svaki aspekt Trampovog kriznog menadžmenta anektirala je njegova psihopatologija”, ističe Sinior. Dok Amerikanci umiru, on se hvali svojim rejtinzima na televiziji. Dok Amerikanci umiru, on melje o tome da je broj jedan na Fejsbuku. Što čak ni nije istina.
