Gaza sravnjena sa zemljom, Zapadna obala rasparčana: Šta je ostalo od Palestine

Postavlja se ključno pitanje: da li međunarodna priznanja znače da je Palestina zaista bliža ostvarenju državnosti

Da bi se razumelo značenje ovog trenutka, potrebno je vratiti se u 1947. godinu i plan podele UN, koji je predviđao osnivanje dve države – jevrejske i arapske – sa međunarodnim statusom Jerusalima. Taj plan nikada nije zaživeo, a rat 1948. godine doveo je do stvaranja države Izrael, dok su Palestinci ostali zatvoreni u Zapadnoj obali i Pojasu Gaze, pod jordanskom i egipatskom kontrolom.

Godina 1967. promenila je sve: tokom Šestodnevnog rata Izrael je okupirao Zapadnu obalu, Gazu i Istočni Jerusalim. Time su tzv. „granice iz 1967.“ postale međunarodno priznata polazna tačka za svaku priču o palestinskoj državnosti. Ali na terenu, stvari su se dramatično menjale. Izraelska naselja, koja su prema međunarodnom pravu ilegalna, počela su da niču širom Zapadne obale. Kako piše Nils Malok u nedavnoj analizi za The Conversation, „Zapadna obala danas više liči na arhipelag raščlanjenih enklava nego na koherentnu teritoriju buduće države“.

Demografija i širenje naselja

Najnovija istraživanja pokazuju da su izraelska naselja između 2014. i 2024. godine povećala površinu za 72%. Sa oko pola miliona stanovnika, od kojih su mnogi naoružani i otvoreno protiv bilo kakvog povlačenja, ova naselja nisu samo geografska prepreka, već i politička bomba. Projekat „E1“, planiran u blizini Jerusalima, mogao bi da preseče Zapadnu obalu na dva dela i onemogući bilo kakvu funkcionalnu palestinsku državu. „Izgradnjom E1, ideja palestinske državnosti se briše“, izjavio je izraelski ultranacionalistički ministar finansija Bezalel Smotrič.

Istraživanja sprovedena na terenu otkrivaju još dublji problem: život u blizini naselja gotovo udvostručava verovatnoću da Palestinci pribegnu nasilju, dok se podrška diplomatskim rešenjima smanjuje za trećinu. Drugim rečima, širenje izraelskih naselja direktno potpiruje nove sukobe.

Šta je ostalo od Gaze

Pitanje palestinske državnosti ne može se posmatrati bez Gaze. Posle katastrofalnih izraelskih napada i humanitarne krize 2023–2025, Hamas je vojno i politički uništen, izgubivši gotovo svu podršku među stanovništvom. Međutim, alternativa ne postoji. Kako piše Malok, „najveća politička grupa u Gazi danas su oni koji se ne osećaju da ih iko predstavlja“.

Na Zapadnoj obali, Palestinska uprava (PA), nastala iz Osla devedesetih godina, posle tri decenije doživljava kolaps legitimnosti. Predsednik Mahmud Abas ima 89 godina, a istraživanja pokazuju da bi na izborima sigurno izgubio. Kao potencijalni naslednik pominje se zatvorenik Marvan Barguti, ali je njegov politički angažman komplikovan. PA se percipira kao korumpirana i nesposobna, a istovremeno podložna izraelskom uplitanju.

Šta definiše državu

Prema konvenciji u Montevideu iz 1933. godine, da bi se teritorija smatrala državom mora imati: definisane granice, stalno stanovništvo, vladu i kapacitet za međunarodne odnose. Palestinska uprava već obavlja deo tih funkcija – izdaje pasoše, vodi zdravstvo i obrazovanje, ima diplomatske misije širom sveta. Milioni Palestinaca žive na teritorijama koje su međunarodno priznate kao okupirane.

Ali ključna prepreka je izraelska kontrola: od granica i resursa, do ekonomije i kretanja ljudi. Kako navodi Al Jazeera, UN i Međunarodni krivični sud su već zaključili da, iako Palestina ispunjava mnoge uslove državnosti, izraelska kontrola onemogućava punu samostalnost.

Status u Ujedinjenim nacijama

Delegacija Palestine u UN ima status posmatrača – ali bez prava glasa. To znači da, ma koliko država priznalo Palestinu, ona i dalje nema punopravno članstvo u Ujedinjenim nacijama. Za to je potrebna odluka Saveta bezbednosti, a Sjedinjene Države imaju pravo veta koje već decenijama koriste da blokiraju palestinsku aplikaciju. Drugim rečima, globalna priznanja mogu menjati diplomatske odnose, ali bez institucionalnog okvira u UN, Palestina ostaje van međunarodnog sistema u punom smislu.

Zašto Palestina još nije država?

Odgovor se svodi na ograničenja međunarodnog prava i brutalnu realnost geopolitike. Izrael, uz podršku SAD, odbacuje bilo kakvu palestinsku državnost. Premijer Benjamin Netanjahu je u julu 2025. u Knesetu jasno rekao: „Palestinska država neće biti osnovana zapadno od Jordana“.

Sa druge strane, izraelska vlada ne samo da ne zaustavlja naseljeničku politiku, već je intenzivira. Tokom rata u Gazi, planirano je 3.400 novih domova u naselju E1, što bi praktično uništilo teritorijalni kontinuitet palestinske države. Istovremeno, industrijski parkovi poput Barkana, koji koriste jeftinu palestinsku radnu snagu, cementiraju izraelsku ekonomsku kontrolu nad okupiranim teritorijama.

Međunarodna priznanja: simbolika i pritisak

Priznanje Palestine ima ogroman simbolički značaj. Kako je rekao britanski premijer Kir Starmer: „U lice rastućeg užasa na Bliskom istoku, delujemo da održimo živom mogućnost mira i rešenja o dve države“. Francuski predsednik Emanuel Makron dodao je da priznanje mora biti praćeno reformama PA koje će je učiniti kredibilnijim partnerom.

Priznanje donosi i praktične posledice: palestinske misije u državama koje su je priznale mogu postati prave ambasade, dok pojedine zemlje, poput Velike Britanije, razmatraju zabranu uvoza proizvoda iz izraelskih naselja. Ipak, efekat na izraelsku ekonomiju biće minimalan.

Skeptici, međutim, podsećaju da su mnoge zemlje – uključujući Rusiju, Kinu i gotovo ceo globalni jug – priznale Palestinu još 1988. godine, ali to nije promenilo realnost na terenu. Bez kontrole granica, sopstvene ekonomije i zaštite od izraelskog vojnog prisustva, palestinska državnost ostaje iluzija.

Reakcije Izraela i SAD

Izrael je na talas priznanja odgovorio žestoko. Netanjahu i njegovi ministri tvrde da se time „nagrađuje Hamas“ za napade 2023. godine. Sjedinjene Države, tradicionalni saveznik Izraela, otvoreno se protive ovom procesu i čak su uvele sankcije palestinskim zvaničnicima, uključujući i zabranu dolaska na Generalnu skupštinu UN.

Takav stav pokazuje da bez saglasnosti Vašingtona palestinska državnost neće postati realnost.

Palestinci slave međunarodna priznanja kao istorijsku pobedu, ali njihova stvarnost ostaje nepromenjena: rasparčana teritorija, naseljenička ekspanzija, korumpirano rukovodstvo i odsustvo kontrole nad sopstvenom sudbinom.

Priznanje, dakle, jeste korak napred – ali samo kao signal. Da bi ono zaista imalo težinu, mora biti praćeno diplomatskim pritiskom i stvaranjem realnih uslova za održivu palestinsku državnost. U suprotnom, ostaće još jedna tačka u dugoj istoriji neispunjenih obećanja Bliskog istoka.