Tokom komunističke diktature u SSSR-u jedna od duhovitih opaski je glasila: “Mi Rusi živimo u zemlji sa neprdvidljivom prošlošću”. U tom oksirmoronu se sažima savršeno ruska stvarnost. Uzdizanje 9. maja, Dana pobede u Velikom otadžinskom ratu, u najcrvenije slovo kalendara Ruske federacije, tiha rehabilitacija Staljina, uz prećutnu podršku Ruske pravoslavne crkve, eklatantan su primer nepredvidivosti ruske prošlosti.
Tokom debate o ustavnim reformama u ruskom parlamentu par poslanika u Dumi je predložilo amandman koji bi državu obavezao da “štiti istorijsku istinu”. Zahtev na liniji Orvelovskog proročanstva: ”ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost”.
Ruski predsednik Vladimir Putin ima pristup prema sovjetskom periodu kao prema švedskom stolu: uzima samo ono što jača njegovu vlast. Veliki otadžbinski rat je idealan za spajanje komunističke i carske prošlosti u pozitivnom i u koherentnom kontekstu i pretvaranje u nacionalni mit na kome graditi novu Rusiju. Invazija na Ukrajinu, pod krinkom navodne “denacifikacije” komšijske zemlje, se savršeno uklapa u taj narativ. Ruska propaganda u osvojenim južnim delovima Ukrajine se bazira na oživljavanju sentimenta iz sovjetskog period, uključujući i crvene zastave sa srpom i čekićem.
U čast 75-ogodišnjice pobede u Velikom otadžbinskom ratu je izgrađen hram Oružanih snaga Rusije posvećenom Hristovom vaskrsenju. U crkvi Hristovog uskrsnuća jedino je vaskrsnuo je Staljin. Gruzijac, visok 164 centimetra, je pobio nekoliko desetina hiljada pravoslavnih sveštenika, porušio na hiljade crkava, ukinuo je Moskovsku patrijaršiju i da mu Vermaht nije zakucao na vrata Moskve, nikada ne bi dao dozvolu da se patrijaršija obnovi. Danas, dve trećine Rusa, mlađih od 30 godina, ne vidi ništa čudno u tome jer oni nikada nisu čuli za Staljinove čistke i da je više Rusa ubijeno po naređenju komunističkog diktatora nego što ih je stradalo tokom celog Drugog svetskog rata. Zahvaljujući tihoj rehabilitaciji Staljina 70 odsto građana Rusije smatra Džugašvilija pozitivnom istorijskom ličnošću.
Dan pobede u Drugom svetskom ratu je kategorički imperativ za Ruse, bez obzira na njihovo opredeljenje. “Otažbinski rat” protiv Napoleona je istorijski previše udaljen. Od kulta slavne pobede generala Kutuzova je ostao samo roman Lava Tolstoja, “Rat i Mir”, a i novi čitaoci su više je zaintrigirani “mirom”, grofom Bezuhovim i Natašom Rostovom, nego ratom i ostarelim generalom koji vodi svoj poslednji rat.
Za novu Rusiju je bilo je ponižavajuće da slavi Oktobarsku revoluciju u kojoj su im Nemci podmetnuli boljševike kako bi sredili pitanje istočnog fronta. Nezainteresovanost Moskve za stogodišnjicu boljševičke revolucije bila je posledični rezultat zaokreta iz 2005. godine kada je izbrisan komunistički dan ponosa iz kalendara Ruske federacije. Patriotska Rusija ne može da oprosti ponižavajući mirovni sporazum iz Brest-Litovska koji je otvorio vrata nezavisnosti, ne samo pribaltičkim republikama, Finskoj, Poljskoj, već i Ukrajini i Belorusiji. Nije nimalo slučajno da se Putin okomio na Lenjina u svom govoru s kojim je naredio invaziju na Ukrajinu.
Za današnju Rusiju 9. maj je mnogo više od pobede u Drugom svetskom ratu i želeli bi da ga čitav svet poštuje. Ništa Ruse ne ujedinjuje kao Veliki otadžbinski rat. Rusija koja se digla iz pepela SSSR-a je čvrsto je zagrlila pobedu koju su Staljin i Hruščov ignorisali a Brežnjev i njegovi naslednici zlupotrebljavali ili tretirali kao pastorče u odnosu na Oktobarsku revoluciju.
“Otadžbinskom ratu” je dodata pridev “veliki” da bi se pobeda nad nemačkim nacistima razlikova od odbrane Rusije od Napoleonove “Grande Armée”. Staljin nije pozvao komuniste, proletere, radničku klasu da brani SSSR. Apelovao je na Ruse, njihovu ljubav prema “rodini”(otadžbini). Gruzijac Džugašvili nije pozvao Ruse da se bore za njega, komunizam i revoluciju, već za otadžinu, za Rusiju, potvrđujući čuvenu maksimu Samjuela Džonsona o nitkovima i patriotizmu.
Uprkos teroru Staljinovog režima Rusi su odgovorili na poziv: menjševici, trockisti, belogardejci, pravoslavno sveštenstvo, monarhisti, liberali, disidenti, uljučujući i one u sibirskim gulazima i zloglasnim kazamatima NKVD-a. Moskovska patrijaršija je obnovljena posle dve decenije progona i izabran je novi patrijarh. Crvena armija je vratila činove carske vojske uz odlikovanja Aleksandra Nevskog i generala Kutuzova. Zato je u ruskoj kolektivnoj svesti Veliki otadžbinski rat svetli momenat u sedmodecenijskom komunističkom sumraku – kada su spasili sebe i čitavu Evropu od nacizma.
Praznik Dan pobede je ustanovljen neposredno posle Drugog svetskog rata, ali je ekspresno izbrisan iz slavljeničkog kalendara SSSR-a. Staljin nije mogao da podnese popularnost u narodu generala Žukova. Za pobednike i Žukova nije bilo parade, ona je bila rezervisana za boljševike u kojima su slavili sami sebe, Staljina i Lenjina, kao oca i svetog duha komunizma. Žukov i desetine miliona Rusa koji su odbranili zemlju morali su da se zadovolje sa par prigodnih tekstova u režimskoj štampi i prijemom za odabrane u Kremlju.
Hruščov je poput Staljina zazirao od harizme Žukova. Brežnjev je obnovio proslavu Dana pobede, ali je prekrojio istoriju po svojoj meri: general Žukov se praktično nije pominjao, kao da nije komandovao odbranom Moskve, Lenjingrada, Staljlingrada i ofanzivom na Odru i Berlin i da je Kajtel pred njim potpisao, istina drugi put, kapitulaciju Nemačke. Žukov nije želeo da potvrdi izmišljenu priču po kojoj je Brežnjev učestvovao u borbama za Staljingrad i zato je precrtan. Drugi ukrajinski predsednik SSSR-a, kao i njegov mentor Hruščov, bio je politički komesar, daleko od prve borbene linije.
POGLEDAJTE JOŠ:
Najveći dan u novijoj ruskoj istoriji je dobio svoju aktuelnu dimenziju na pedesetogodišnjicu pobede nad nacizmom a Putin ga je promovisao kao “crveno” slovo u agendi Ruske federacije. Snaga proslave Velikog otadžbinskog rata je u njegovoj spontanosti jer potiče iz prirodne potrebe svakog naroda da se veže oko istorijskog događaja koji ujedinjuje.
“Besmrtni puk” najupečatljivija inovacija na temu “dana sećanja” je izronila u ovom veku. Reč je o ideji trojice novinara iz Tomska koji su 2011 godine organizovali povorku u svom gradu, dok je sa Georgijevske lente, moćnog simbola iz perioda Katarine Velike i zlatnog doba ruskog carstva, skinuta stogodišnja prašina. Vlastodržac u Kremlju je samo stavio svoj pečat, prisvojio i transformisao jednu plemenitu i dirljivu ideju u vulgarnu propagandu devijantnog režima.
Izdizanje Velikog otažbinskog rata u sveto slovo ima i kolateralne negativne posledice jer sprečava ozbiljnije analize događaja tokom Drugog svetskog rata, uključujući ulogu Staljina, savezništvo sa nacistima, okupaciju Poljske, napad na Finsku, Katinski masakr, deportacije nacionalnih manjina, masovne zločine, falsifikovanje istorijskih dokaza. Tako smo došli do situacije da Staljin gleda na vernike sa mozaika pravoslavnog hrama a Putin naziva ceo ukrajinski narod nacistima.
BONUS VIDEO Parada pobede u Moskvi i govor Vladimira Putina
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare