0
Emanuel Makron je poslednja nada Francuza, ali i svih Evropljana koji veruju da je moguća EU koja bi bila federalna, dinamična, prosperitetna, suverena, kadra da bude na ravnoj nozi sa SAD, Kinom i Rusijom na planetarnom nivou, sposobna da drži Tursku tamo gde joj je mesto, kao i druge kleptokratske režime koji je okružuju.
PROČITAJTE JOŠ:
Ostanak Makrona u Jelisejskoj palati bi bio i najmanje loša vest za Srbiju i druge zapadnobalkanske zemlje. Sa njegovim ostankom na vlasti proces proširenja EU će biti dodatno usporen, ali neće biti mortifikovan kao što bi to bio slučaj sa pobedom jednog od desničarskih kandidata: od republikanke Valeri Pekres, preko suverenistkinje Marin Le Pen do populiste Erika Zemura.
Drugim rečima, promena sistema donošenja odluka o EU koje podrazumeva prelazak sa konsenzusnog odlučivanja na kvalifikovanu većinu, je moguć sa Makronom na čelu Pete republike, bez njega će to biti neizvodljivo. Bez promene sistema glasanja unutar EU iluzorno je očekivati da će proces proširenja EU postati kredibilan i sa doglednim datumima.
Francuski predsednik još uvek nije zvanično objavio svoju kandidaturu za reizbor, ali se već sada može reći da će se borba za francuski republikanski tron voditi između njega i troje desničarskih političara. Vredi podsetiti da dvostruki izborni krug u dobroj meri utiče na opredeljenje građana. U prvom krugu se, kolokvijalno rečeno, glasa srcem za politički projekat u koji se veruje. U drugom krugu o pobedniku odlučuju oni koji glasaju, uslovno rečeno, “protiv” jednog kandidata ili za manje zlo.
Pozornica za francuske predsedničke izbore na programu sledećeg aprila je postavljena. Emanuel Makron je jedini ozbiljni kandidat evropski orjentisanih birača, bez obzira da li su na levici, desnici ili u centru. Makron je kandidat onih koji su svesni da je Francuska, bez federalnog okvira EU, osuđena na nezaustavljivu degradaciju i sve veću segregaciju u društvu koja će voditi ka neizbežnim sukobima.
Na drugoj strani je troje desničarskih kandidata, Pekres, Zemur i Le Pen koji misle da političkim narativom i rešenjima 19. veka rešavaju probleme 21. stoleća, odnosno da se udaranjem u “francuska prsa” preskaču sve prepreke a EU vide kao labav savez država u kojima nacionalne institucije imaju dominaciju nad komunitarnim.
Najmlađi predsednik Pete republike će kao i 2017. godine bazirati svoju kampanju na evrospkoj agendi, tim pre što se trka za Jelisejsku palatu preklapa sa predsedavanjem Francuske Evropskom unijom. Nije iznenađenje da agenda francuskog predsedništva EU ima i miris i ukus izborne kampanja u “Eksagonu” (Šestougaoniku). Reforma Šengenske zone, usvajanje nove migracione politike, reforma Pakta stabilnosti, konstrukcija evropskog sisteme odbrane uključujući i formiranje evropskih oružanih snaga, veliki samit EU u martu sa glavnom i jedinom temom lansiranja evropske ekonomije, jeste bez sumnje izborna agenda francuskog predsedavanja EU.
Reč je o veoma rizičnom potezu. Makron nije krenuo lakšim već mnogo težim putem u odbranu predsedničkog mandata. Francuzi su uz Grke najveći evroskeptici u EU. Većina Francuza veruje da je jedinstveno evropsko tržište donelo samo probleme, oduzimajući ima radna mesta, smanjujući im kupovnu moć, životni standard i otvarajući širom vrata za strance iz istočne Evrope dok je Šengenski sporazum napravi rupe kroz koje ulaze nekontrolisano hiljade i hiljade Afrikanaca i Azijata.
To objašnjava zašto Le Pen i Zemur mogu da računaju na više od trećine biračkog tela i zašto će Pekres imati oko 20 odsto glasova u prvom krugu. U prevodu, više od polovine Francuza podržava ideje koje koketiraju sa ksenofobijom, islamofobijom, šovinizmom i idejom povratka granica i suvereniteta po standardima Vestfalskog mira.
Valeri Pekres naziva Erika Zemura i Marin Le Pen “trgovcima straha”, ali se njen rečnik ne razlikuje mnogo od njihovih. Nekadašnja ministarka u Sarkozijevim vladama nije ništa manje nacionalista i suverenista od Zemura i Le Penove a po pitanjima ilegelnih migracija i širenje islamizma u “Šestougaoniku” se praktično ne razlikuje od kontroverznog novinara i liderke Nacionalnog okupljanja. Ipak, najalarmantnije pozicije Pekres se odnose na EU pošto kopira stavove Le Pen o tzv. Evropi naroda i podržava stavove Kačinjskog i Orbana koji pretenduju da nacionalni sudovi imaju supremaciju u odnosu na evropske.
U suštini Pekres je primenila u praksi ono što su brojni pragmatični “degolisti” zagovarali još od silaska sa političke scene Nikole Sarkozija: “Republikancima je potreban kandidat koji će da kaže na različit, mekši i prihvatljiviji način iste stvari koje govore Zemur i Le Pen”.
Ne treba zaboraviti da je Sarkozi bio taj koji je otvorio vrata ekstremnoj desnici i “normalizovao” ksenofobiju, islamofobiju i šovinizam u javnom medijskom prostoru, znanto pre nego što su društvene mreže raširile kapije za tribune svih boja. Između Le Penove, Zemura i Pekresove razlike ne idu dalje od nijansi koje jedva da imaju značaja za Francuze a kamoli za Evropljane.
Žene su vladale Francuskom i ranije, od Dijane od Poatjea preko dve De Medičijeve do madam Pompadur i gospođe Pompidu, ali nijedna nikada nije formalno bila na čelu države. Pekres je mnog bliža tom cilju nego što su ikada bile Segolen Rojal i Marin Le Pen. Gotovo uvek u pantalonama, beloj košulji i sa sakoima u različitim bojama, Pekres želi da ostavi utisak francuske verzije Angele Merkel.
Francuska levica, od populiste Melanšona do gradonačelnice Pariza An Idalgo, ne vredi, svi zajedno, više od 25 odsto glasova. Da sve bude grotesknije i poraznije za francusku levicu ona će biti predstavljena čak sa sedmoro predsedničkih kandidata. I nijedan nema ni teorijske šanse da se nađe u drugom krugu.
Ankete i dalje daju Makrona kao pobednika u prvom krugu izbora sa oko 25 odsto glasova. Takođe, sve moguće kombinacije za drugi krug projektuju aktuelnog stanovnika Jelisejske palate kao konačnog pobednika. Međutim, kampanje u Petoj republici po pravilu poklone po nekoliko iznenađenja i neočekivanih preokreta tokom izborne trke. Ne može se reći da važi doslovno vatikansko pravilo po kojem ko uđe u konklavu u Sistinskoj kapeli kao papa izlazi iz nje kao kardinal, ali nismo ni daleko.
Žiskar D’Esten je pobedio kao autsajder 1974. godine jer je Žak Šaban Dalmas utajivao porez a izgubio je kao favorit 1981. godine od Fransoa Miterana zbog poklonjenih dijamanata samoproklamovanog krvoločnog cara Centralne Afrike Žan Bedela Bokase.
Žaka Širaka je spasila 2002. godine poslovična rascepkanost i posvađanost francuske levice koja je kumovala porazu Lionela Žospena od Žan Mari Le Pena u prvom krugu predsedničkih izbora. Domenika Štrosa Kana je u trijumfalnom pohodu na Jelisejsku palatu, pre deset godina, zaustavila nesposobnost da drži zatvoren šlic pantalona u prisustvu hotelskih sobarica. Sarkozi je izgubio izbore jer je potcenio “pokislog pingvina” Franosa Olanda. Pre pet godina, apsolutnog favorita na prethodnim izborima, Fransoa Fijona je skupo koštala slabost prema supruzi Penelopi i deci, odnosno navika da ih fiktivno zapošljava i drži na državnim jaslama.
Sve je otovreno u Francuskoj i ništa nije odlučeno. EU bi mogla da se nađe u roku od godinu dana bez Angele Merkel, Marija Dragija i Emanuela Makrona, u rukama kratkovidih političara nedoraslih trenutku koji ne shvataju ni istorijski kontekst, ni ko su neprijatelji, ni šta vredi braniti i za šta se vredi boriti.
BONUS VIDEO: Makron u poseti Hrvatskoj
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
