2
Od početka rata u Ukrajini grad Marijupolj je prolazi kroz pakao. Rusko granatiranje nije prestajalo ni jednog trenutka, a građani su ubrzo ostali bez struje, vode, hrane i lekova. Nemali broj ljudi je utočište potražio u čeličani Azovstal, odakle su tek nedavno evakuisani. Priču ovih ljudi donosi Gardijan, a oni su otvorili dušu o noćnoj mori koju su preživeli.
Spajk, svadljivi jazavičar, dobijao je nešto za svaki obrok, čak i dok su ljudi zarobljeni u bunkeru ispod čeličane Azovstal gladovali. Na kraju je bilo tako malo hrane i vode da su odrasli imali jedan obrok manje. Dve šoljice makarona su otišle u deset litara vode, a ta supa je trebala da nahrani 30 ljudi. Deca su jela dva puta. Ipak, svi su delili hranu sa svojim ljubimcem.
„Neko bi mu dao kašičicu kaše, a svi u porodici bi mu dali tri ili četiri kašike kada bi jeli. Srećom, on je mali“, rekla je Olena Čehonatski.
Pobegla je pod zemlju da bi izbegla granatiranje na početku rata, zajedno sa suprugom Jegorom i dvojicom sinova Artemom (12) i Dmitrijem (17). Očekivali su da će tamo ostati dve nedelje, a to se prolongiralo na dva meseca.
‘What liberation?’: Mariupol survivors rescued from last civilian bunker describe horrors of siege https://t.co/d5bunbWPOR
— The Guardian (@guardian) May 9, 2022
„Nikada nisam bila osoba koja voli pse, pre nego što je Spajk stigao“, rekla je, prenosi Gardijan.
Oni su bili u poslednjoj grupi evakuisanih civila iz Azovstala, koji su stigli na teritoriju pod kontrolom Ukrajine, veče pre nego što je ruski predsednik Vladimir Putin, proglasio rat u Ukrajini kao „svetu“ misiju za oslobađanje ljudi, na vojnoj paradi u Moskvi.
„Kakvo oslobađanje? Šta je razlog za sve to?“, upitala je Olena.
„Naš prvi osećaj je neverica da smo uspeli da se evakuišemo. Poslednjih dana smo gubili nadu. Granatiranje je bilo tako jako oda je izgledalo nemoguće izaći“, dodao je Jegor.
Dok jer porodica verovala da će biti u bunkeru samo dve nedelje, bilo je i onih ljudi koji su mislili da će tamo biti samo dva dana. Više od dva meseca kasnije, oni su još uvek bili tamo, a zalihe vode i hrane su se smanjivale dok su zgrade oko njih razarale ruske bombe.
Bili su lišeni skoro svega osim sna.
„Spavajte više, jedite manje. Jer kad spavaš, ne moraš da jedeš“, rekao je Jegor.
„Sada je plan da nastavimo da živimo. Ostalo će doći samo“, rekao je.
Kada su došli u bunker, bilo je struje, ali njihov svet se ubrzo promenio. Život u buđavom podrumu nije bio lak, a miris vlage se uvlačio u njihovu odeću i kožu. Struja je nestala nakon jednog dana, interneta nije bilo, samo mali radio koji je mogao da uhvati tek poneku stanicu.
Koristili su automobilske baterije za napajanje LED svetla, a u mraku su pokušavali da igraju igre. Doneli su šah, bekgemon i karte. Svaki dan je bio kockanje sa smrću. Čak i odlazak u toalet je značio rizikovanje života, jer su nužnici bili u prizemlju. Za decu, starije i nemoćne osobe u bunkeru su bile kante koji su odrasli naizmenično praznili.
„Niko nije izašao odatle isti kakav je bio“, rekla je Oksana, zaposlena u Azovstalu, koja iz bezbednosnih razloga nije htela da kaže svoje puno ime.
„Bili su jedna osoba kada su ušli, a druga kada su izašli“, rekla je.
U prvim danima, deca su očigledno bila traumatizovana, rekla je ona. Tinejdžeri su samo buljili u zidove, mlađa deca su se klonila dodira. Vremenom su se malo prilagodili zastrašujućoj situaciji.
„Kasnije su nam dozvolili da ih grlimo, posebno tokom bombardovanja. Sprijateljili su se, a starija deca su učila mlađu“, rekla je.
Sama Oksana je izašla iz Azovstala sa tri talismana – kašičicom njenog muža, crteže dece sa kojom je provodila vreme i futrolom za pasoš sa blistavim perlama koje sama dodala.
„Nemam ništa drugo od svoje kuće“, rekla je.
Pokušali su da odu početkom marta kada je objavljen zeleni koridor, ali su borbama oterani u podzemlje. Gledali su desetine ljudi kako odlaze pre njih, ali je svako putovanje bilo kockanje.
PROČITAJTE JOŠ:
„Kada su deca izašla napolje, pravili smo im etikete na odeći sa njihovim imenima, krvnom grupom i datumom rođenja. Tako da bi ako se desi da nastradaju mogli da budu lakše identifikovani“, rekla je Oksana.
Jedna grupa je odlučila da prepešači 100 kilometara do Berdjanska kroz bojna polja, miniska polja i ruševine, jer je to izgledalo manje zastrašujuće od boravka u čeličani.
„Ne znamo da li su uspeli“, rekla je.
Tada su preko radija čuli poslednje pokušaje da se postavi civilni spasilački koridori i odlučili su da vide da li mogu da nađu izlaz. Vojnici su ih zatekli kako čekaju napolju i rekli su da imaju 15 minuta da se spreme.
Oksana je bila oduševljena kada je konačno mogla da napuni svoj telefon i kada je videla brojne poruke porodice, rođaka i prijatelja iz cele Ukrajine.
BONUS VIDEO: Rusi granatirali pozorište u Marijupolju
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
