3
Bile su to dve izuzetno kratke, glasne ali kalibrirane operacije koje, zasad, ostavljaju utisak sa su Iran i Izrael međusobno poravnali račune, piše spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić u autorskom tekstu za Nova.rs.
Od vremena Homeinijeve islamske revolucije 1979, kada je uspostavljano arherivalstvo dva nekadašnja bliska saveznika, prvi put su dronovi i rakete direktno napali ciljeve na teritoriji neprijatelja, ali i iranska i izraelska operacija bile su kalkulisano uzdržane. Nije ih određivao broj upotrebljenih bojevih sredstava, već pažljivo određivanje ciljeva da bi se izbegla ozbiljnija razaranja i gubici ljudskih života. Sve ostalo je propaganda za unutrašnju upotrebu.
Posle izraelskog napada na iranski konzulat u Damasku, kada se među sedam ubijenih pripadnika Islamske revolucionarne garde našao i general, komandant njihove elitne jedinice, Teheran je zarad sopstvenog kredibiliteta i javnosti bio obavezan da uzvrati i „održi lekciju cionističkom režimu“. Operacija „Istinitog obećanja“ pokazala
je da Iran više nije mogao da zadrži poziciju „strateškog strpljenja“. Tel Aviv takođe tvrdi da je održao lekciju ajatolasima koji su se drznuli da gađaju njegove vojne baze u pustinji Negev. Iako pod pritiskom Vašingtona i međunarodne javnosti koji su tražili uzdržavanje, i vlast premijera Benjamina Netanjahua osećala se obaveznom da oštrije uzvrati kako bi pokazala da može da gađa ciljeve u dubini iranske teritorije.
Uspostavljena je simetrija na nivou konfrontacije kakva do sada nije postojala. Šta dalje?
Teheran ne želi eskalaciju koja bi vodila velikom bliskoistočnom ratu, ali činjenica da je prvi put direktno napao Izrael imaće značajne posledice i za Iran i za Osovinu otpora, kako se nazivaju iranski saveznici od Libana do Iraka, od Sirije do Jemena. Politički uticaj Islamske reviolucionarne garde u unutrašnjem životu Irana biće dodatno osnažen.
Na čitavom prostoru „šiitskog polumeseca“ moral teheranskih lojalista biće ojačan. Amerika sukob širih razmera pokušava da spreči iako je, mimo svoje volje, Netanjahu ratom u Gazi već uvukao u regionalne tenzije. Administracija predsednika Džo Bajdena je jasno dala do znanja da neće učestvovati u bilo kakvom direktnom napadu na Iran.
Najmisteriozniji ostaje izraelski premijer koji je danima uoči operacije na iranska vojna postrojenja u blizini Esfahana
simptomatično ćutao, što je bilo veoma neobično za čoveka koji decenijama nije krio želju da napadne iranska nuklearna postrojenja i spreči da zemlja koja predstavlja „egzistencijalnu pretnju“ jevrejskoj državi napravi atomsku bombu.
Netanjahu je jedini koji je i danas pod pritiskom. Koalicioni partneri njegove Vlade, najdesnije u istoriji Izraela, nisu zadovoljni načinom na koji je odgovorio Teheranu. Razočarani su što premijer nije iskoristio priliku da oštrije uzvrati na pretnje iranskog nuklearnog programa, balističkih raketa i kamikaze dronova. Ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben-Gvir – jedan od najekstremnijih među religioznim cionistima, radikalnim nacionalistima i ultraortodoksnim Jevrejima u kabinetu – ocenio je napad kao „slab“.
Premijer je svestan da je razočarao Bajdena ne prihvatajući njegov savet da direktno ne napada Iran, ali dalje od toga teško da sme da ide: Amerikanci su obavili značajan posao obarajući iranske dronove i rakete iznad Iraka i Jordana i pokazali koliko odbrana Izraela zavisi od saveznika.
S druge strane je pritisak ultra desnice u njegovom kabinetu. Način ratovanja u Gazi i sve više nasilja na okupiranoj Zapadnoj obali potvrđuju da je premijer spreman na sve ustupke krajnjoj desnici – samo da bi ostao na vlasti. Netanjahu je talac ekstremista i sopstvene ambicije. Iza svega se krije njegova želja da ostankom na položaju izbegne odgovornost za sve što se Izraelu dogodilo u vreme Hamasovog napada 7. oktobra, ali i da se imunitetom spase od tri sudska procesa koja bi mogla da ga zbog korupcije pošalju u zatvor.
Mnogi Izraelci se osećaju izdanim. Premijer se hvali udarom na Iran a zaboravlja da bi njegov prvi prioritet trebalo da bude oslobađanje stotinak talaca koji su i dalje u rukama Hamasa, kako mu ljutito poručuju demonstranti po Tel Avivu u Jerusalimu. Sve glasnijne zahtevaju prevremene izbore koje premijer i njegov Likud nemaju šanse da dobiju.
Konflikt koji je nosio ozbiljne potencijale završio se kao sekvenca u decenijama dugom neprijateljstvu Islamske Republike i jevrejske države, ali su direktni iranski i izraelski napadi temeljno promenili pravila angažovanja dva regionalna protivnika o čemu će svedočiti vreme koje dolazi. Gaza bi mogla da bude kolateralna šteta. Izrael je uspeo da povrati deo izgubljene podrške Zapada i ne pokazuje nameru da odustane od najavljene velike ofanzive na Rafu, na jugu Pojasa gde je poslednje utočište potražilo blizu 1,5 miliona palestinskih izbeglica.
POGLEDAJTE JOŠ:
3
0
3
Ozbiljni razgovori o obnovi razorene palestinske enklave su daleka budućnost. Američki veto na punopravno članstvo Palestine u UN pečatirao je status kvo. Na libanskom frontu situacija nije ništa bolja. Intenzitet nedavnog izraelskog napada na istok doline Beka samo je ilustracija šta čeka Liban koji je Izrael pretvorio u „banku ciljeva“ pokušavajući da
neutrališe aktivnosti snažne vojne formacije Hezbolaha i da spreči neki novi „libanski 7. oktobar“. Danas je to prioritet a Izrael ima punu podršku SAD i NATO da uspostavi bezbednost na svojoj severnoj granici.
Iransko-izraelska epozoda je arhivirana. Pitanje je samo vremena kada će ponovo uslediti erupcija u odnosima dve zemlje koje barem nešto imaju zajedničko: osećaj da su okružene neprijateljima kojima se ne meže verovati i da moraju da budu spremne na rat. Na sceni su i dalje svi akteri zbog kojih je Bliski istok i dalje najnestabilniji region sveta.
Malo je među njima onih koji pamte izjavu Henrija Kisindžera: „Uspeh nacija se ne meri time koliko su ratova dobili, već koliko su bile uspešne da ih spreče“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare