Najmanje 2.000 mrtvih, snajperi na krovovima, vojska puca da ubije: Iran prolazi kroz najkrvaviji obračun sa narodom u poslednjim decenijama

Nemiri, koji traju više od dve nedelje, izbili su nakon dramatičnog kolapsa vrednosti nacionalne valute i pogoršanja ionako teških ekonomskih uslova. Prema oceni Rojtersa, ovo predstavlja najveći unutrašnji izazov za iranske vlasti u poslednje najmanje tri godine, u trenutku kada je Teheran već pod snažnim međunarodnim pritiskom posle izraelskih i američkih udara tokom prošle godine.

Zvanična verzija događaja, prema kojoj su protesti „legitimni dok su mirni“, ali nasilje sprovode „strani plaćenici i teroristi“, u oštrom je kontrastu sa svedočenjima sa terena. Brojni snimci sukoba, koje je Rojters uspeo da verifikuje uprkos informacijskom mraku, prikazuju noćne okršaje, pucnjavu, zapaljena vozila i zgrade, kao i direktne obračune snaga bezbednosti sa demonstrantima.

Tela u crnim vrećama i lažni uzroci smrti

Posebno potresna svedočenja dolaze iz Irana preko porodica žrtava i međunarodnih medija. Skaj njuz je objavio ispovest rođaka 17-godišnjeg Amira Alija Hajdarija, koji je ubijen tokom protesta u Kermanšahu. Njegov rođak Diako Hajdari, koji živi u Kardifu, rekao je za Skaj njuz da je tinejdžer „upucan u srce“, a zatim brutalno pretučen kundacima dok je umirao. Ipak, porodici je, kako tvrdi, izdata potvrda o smrti u kojoj piše da je mladić „pao sa velike visine“.

U velikom forenzičkom centru u Kahrizaku, nadomak Teherana, podovi su, prema svedočenju Skaj njuza, prekriveni desetinama, možda i stotinama crnih vreća sa telima. Ljudi prolaze između njih u potrazi za najmilijima, dok vozila neprestano dovoze nova tela. Porodice tvrde da su u pojedinim gradovima vlasti morale da koriste gradske autobuse kako bi prevezle mrtve do mrtvačnica.

„Pucaj da ubiješ“

Njujork tajms, pozivajući se na svedoke, lekare i anonimne zvaničnike, piše da se Iran suočava sa jednim od najsmrtonosnijih gušenja protesta u savremenoj istoriji zemlje. Očevici navode da su snajperisti raspoređeni na krovovima u Teheranu i drugim gradovima, dok su pripadnici bezbednosnih snaga pucali u mase, često bez upozorenja.

Jedan lekar je opisao situaciju u bolnici kao „masovnu katastrofu“, navodeći da su ranije lečili povrede od suzavca i gumenih metaka, ali da sada pristižu pacijenti sa prostrelnim ranama, povredama lobanje i smrtonosnim ranama u glavu, vrat i grudi. „Ovo je bilo ‘pucaj da ubiješ’“, rekao je lekar, čije ime nije objavljeno iz bezbednosnih razloga.

Prema navodima jednog visokog zvaničnika iranskog Ministarstva zdravlja, koji je takođe govorio anonimno, broj poginulih mogao bi da premaši 3.000, uključujući stotine pripadnika bezbednosnih snaga. Drugi vladin izvor potvrdio je da je video interni izveštaj sa sličnim podacima, dodajući da bi konačni bilans mogao biti i veći.

Informacioni mrak i strah od istine

Iranske vlasti su gotovo u potpunosti prekinule internet i telefonske veze, uključujući međunarodne pozive, a prema svedočenjima, onesposobljeni su čak i pojedini Starlink satelitski prijemnici. Time je, kako piše Njujork tajms, onemogućeno nezavisno prikupljanje podataka o razmerama nasilja.

Organizacije za ljudska prava pokušavaju da procene broj žrtava, ali priznaju da je to izuzetno teško. Aktivisti iz organizacije HRANA navode da su njihovi podaci u samo nekoliko dana skočili sa nekoliko desetina na više stotina mrtvih, uz upozorenje da bi pravi broj mogao biti znatno veći.

Uprkos brutalnosti, brojni svedoci tvrde da strah više ne funkcioniše kao sredstvo kontrole. „Ljudi više nisu uplašeni“, rekao je jedan demonstrant iz Teherana za Njujork tajms. „Ovo je krvoproliće, ali niko ne veruje da je moguć povratak na staro.“