0
Humanitarna organizacija "Inicijativa medija za ljudska prava" u Briselu ukazuje na sudbinu ukrajinskih talaca - ljudi otetih s područja koje kontroliše Rusija.
Mikita Horban gubi glas dok priča. „Dajte mi samo trenutak“, progovara on i pravi dugu pauzu. „Oprostite, još uvek mi je teško.“ On priča o svom iskustvu tokom zarobljeništva u rukama ruskih vlasti. Njegov pogled je prazan, gleda prema plafonu i podu jedne dvorane Evropskog parlamenta u Briselu. U Belgiju je došao na poziv litvanskog EU-poslanika, Petrasa Austreviciusa, s drugim žrtvama ruske invazije na Ukrajinu, piše Dojče vele.
„Pre dve godine Rusi su došli u naše selo u Ukrajini, mene i mog oca su uzeli kao taoce, ispitivali su nas, mučili. Šrafcigerom su mi polomili prste“, priča Mikita Horban. On je s ocem odveden u Rusiju, u regiju Kursk. Zašto su ih Rusi uhvapsili, Mikiti još uvek nije jasno, jer nikada nije podignuta nikakva optužnica.
Tokom zarobljeništva zadobio je povrede nogu i skoro da nije mogao da hoda. U Kursku je na hladnoći morao da spava na otvorenom – bez cipela. Smrznuti prsti su mu na kraju amputirani u zatvoru. „Zbog tih povreda su me pustili.“ Mikita Horban je tako uključen u razmenu zarobljenika s ruskim ratnim zarobljenicima u Ukrajini. Nakon šest nedelja provedenih u zarobljeništvu, on je uspeo da se vrati u svoje selo. A njegov otac? „Još uvek ne znamo gde je“, tiho kaže Mikita, odgovarajući na pitanje. „I šta sad?“, pita on.
Na njegovo pitanje pokušava da odgovori Olha Rešetilova. Ona volonterski radi za organizaciju „Inicijativa medija za ljudska prava“, kako bi pomogla civilima iz Ukrajine koje je Rusija otela. Ona navodi da je reč o oko 1.500 osoba, „civilnih talaca“, za čiju sudbinu postoje dokazi. S mnogima od njih ne postoji nikakav kontakt, kaže Rešetilova.
O nekima je uspela da sazna ponešto zahvaljujući izjavama onih koji su oslobođeni. Ti ljudi su uhapšeni, zatvaraju ih, bez optužbe, bez suđenja, kaže. Većinu njih drže u područjima Ukrajine koje je okupirala Rusija. Drugi su prebačeni u logore u Rusiju. Rešetilova pretpostavlja da je tamna brojka civilnih talaca visoka. Za mnoge od njih nikada se neće ništa saznati.
Petras Austrevicius, član Evropskog parlamenta iz Litvanije koji podržava Rešetilovu i njenu humanitarnu organizaciju, želi u Briselu da skrene pažnju na sudbinu otetih osoba. „Ti ljudi postoje. Ne treba zatvarati oči pred činjenicom o civilnim taocima koje su oteli ruski okupatori. Moramo se zauzeti za njih i pokretati to pitanje na svakom sastanku na kome su prisutni ruski predstavnici“, kaže ovaj evropski parlamentarac.
„Ova situacija me podseća na taoce koje je Hamas oteo u Izraelu“, kaže Austrevicius. Rusi su s takvom praksom počeli još 2014., nakon aneksije poluostrva Krima, koje pripada Ukrajini.“To je nepodnošljiv bol za njihove porodice“.
„Nismo mogli ni da se oprostimo“, kaže Olha Babič, supruga Oleksandra Babiča, gradonačelnika Gole Pristana u regiji Herson. Njenog supruga su u gradskoj opštini pre dve godine uhvatili ruski vojnici. Tamo su ga zadržali nekoliko dana i mučili. Babič je na toalet papiru napisao svoju poslednju poruku supruzi: „Volim te. Ne znam šta će se dogoditi“. Od tada više nije imala kontakta s njim.
U leto 2022. godine bilo je znakova da je još živ. Olha je putem različitih kanala uspela da sazna da je Oleksandr zatvoren u istražnom zatvoru na Krimu. Međutim, do danas nije podignuta optužnica, pa stoga nijedan advokat nije mogao da vidi gradonačelnika Gole Pristana. Drže ga u izolaciji. Njen suprug je u prvom mesecu rata bio organizator otpora protiv ruskih okupatora u svom gradu. Zbog toga su hteli da ga ućutkaju.
Olha se nada podršci EU-a, posebno u pregovorima o razmeni zatvorenika. Zbog toga iznosi svoju priču u javnost, izlažući se potencijalnoj opasnosti jer bi ona ili njena porodica mogli da se nađu na udaru ruskih bezbednosnih snaga. „Ne možemo samo da posmatramo“, kaže Olha. Pritom ona misli i na ljude u Evropskoj uniji.
Pročitajte još...
Humanitarna organizacija „Inicijativa medija za ljudska prava“ zalaže se za uspostavljanje međunarodne posredničke misije Ujedinjenih nacija kako bi se postiglo oslobađanje civilnih talaca. „Nadamo se da će EU uvesti više sankcija protiv onih koji su počinili zločine, na primer, direktora zatvora u kojima su ti ljudi zarobljeni. Prvi korak je da se skrene pažnja“, kaže Rešetilova. „Ovde se ne radi samo o premeštanju, već o samovoljnom zatvaranju, mučenju i smrti u zarobljeništvu“. Austrevicius obećava da će se zauzeti za interese pogođenih osoba i njihovih porodica.
Pokretanje javnosti može doneti uspeh, smatra aktivistkinja Rešetilova. Ona je bila prisutna i na sastanku ministara i ministrki spoljnih poslova Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE) u novembru u Skopju. Tamo je bio i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. On je tada morao da sasluša oštre kritike zbog ruskog agresorskog napada na Ukrajinu.
Nekoliko dana kasnije, kako kaže Rešetilova, oslobođeno je nekoliko osoba za koje se njena grupa zalagala na marginama OSCE-ovog sastanka. Njoj nije poznato da li je postojala neka veza između ta dva događaja, ali je, kaže, tada ruska strana reagovala. „Učiniti svoje voljene ‘poznatima’ povećava njihove šanse da budu oslobođeni“, zaključuje ona.
