2
Ukoliko crnogorska opozicija formira vlast, što se sada čini gotovo izvesnim, ovlašćenja predsednika Crne Gore Mila Đukanovića biće simbolična. Njegova realna politička moć bila je veća nego drugog predsednika zato što se nalazio i na čelu vladajuće stranke, ali je poslednji kec u rukavu Mila Đukanovića još odabir mandatara gde će u narednom periodu moći da manevriše.
Pročitaj i:
Predsednički mandat u Crnoj Gori po zakonu traje pet godina, što znači da je Đukanoviću na funkciji šefa države preostalo još tri godine, ali sada kada je crnogorska opozicija bliža nego ikad preuzimanju jedne od ključnih poluga vlasti – formiranju parlamentarne većine i izboru vlade u kojoj nema DPS-a – i Đukanovićeva ovlašćenja biće daleko suženija nego što su bila dok je stranka kojom je predsedavao dominirala parlamentom.
U intervjuu koji je Đukanović dao ekskluzivno za Newsmax Adria i sam je istakao da sistem parlamentarne demokratije u Crnoj Gori podrazumeva velika ovlašćenja vlade i simbolična ovlašćenja predsednika.
„Ja sam trenutno neko ko je na poziciji predsednika, ali ko je puno vremena pre toga proveo u Vladi, ko je koristio ta ovlašćenja i ko je iz pozicije predsednika pokazao poštovanje ingerencija koje Vlada u našem sistemu ima“, naveo je Đukanović.
Predsednik Crne Gore:
1) predstavlja Crnu Goru u zemlji i inostranstvu;
2) komanduje Vojskom na osnovu odluka Saveta za odbranu i bezbednost;
3) ukazom proglašava zakone;
4) raspisuje izbore za Skupštinu;
5) predlaže Skupštini: mandatara za sastav Vlade, nakon obavljenog razgovora sa predstavnicima političkih partija zastupljenih u Skupštini; dvoje sudija Ustavnog suda i zaštitnika ljudskih prava i sloboda;
6) postavlja i opoziva ambasadore i šefove drugih diplomatskih predstavništava Crne Gore u inostranstvu, na predlog Vlade i uz mišljenje odbora Skupštine nadležnog za međunarodne odnose;
7) prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika;
8) dodeljuje odlikovanja i priznanja Crne Gore;
9) daje pomilovanja;
10)vrši i druge poslove utvrđene Ustavom ili zakonom.
Sam Đukanović nije isključio mogućnost da njegova stranka ostane na vlasti iako je priznao da im po aktuelnim podacima nedostaje jedan mandat za tako nešto. Ipak, računanje sa pronalaskom novog partnera u redovima opozicije je vrlo klimava stvar. Opozicioni lideri s druge strane tvrde da niko neće „preleteti na drugu stranu“.
Ukoliko odnos snaga zaista ostane onakav kakav je sad, narednu vladu će po oceni mnogih stručnjaka i analitičara po svoj prilici sačekati atmosfera političke podele pošto Đukanović uz vladu koju je formirala opozicija ostaje predsednik do 2023. godine.
Režim kohabitacije i deljenja vlasti potpuno je nepoznat crnogorskoj političkoj javnosti. Predsednik Crne Gore per se nema velika ovlašćenja, ali je Đukanović svakako neformalno raspolagao širim poljem nadležnosti delom i zbog činjenice da se pozicionirao u javnom diskursu kao simbol vlasti. Njegova realna politička moć bila je veća upravo zato što se nalazio na čelu stranke koja je sve dosad imala monopol nad ključnom polugom vlasti.
Predsednik, po Ustavu Crne Gore, predlaže premijera i vrhovni je komandant vojske, a može ga opozvati Skupština.
Kohabitacija trenutno deluje kao najverovatnija opcija, a opozicija, sudeći po rečima lidera i pripadnika opozcionih stranaka, veruje da će ovako koncipirana podela vlasti prilično teško pasti Đukanoviću.
Pročitaj i:
Kohabitacija bi mogla da potraje dve i po godine, koliko je Đukanoviću ostalo predsedničkog mandata, a to će praktično prema Ustavu značiti da izvršnu vlast ima vlada, dok predsedniku pripada deset relativno ograničenih nadležnosti.
Instrument koji bi Đukanović mogao da koristi protiv opozicije ukoliko ona formira većinu je da skupštini vrati neki zakon na ponovno glasanje, ali bi na taj način mogao da postigne jedino prolongiranje rokova.
Otvorenog rata će, ipak, skoro izvesno biti jer niko ne očekuje da predsednik Crne Gore sedi skrštenih ruku – da se neće, tačnije, ponašati kao engleska kraljica čija su sva ovlašćenja doslovno simbolička. Prvi njegov kec u rukavu biće odabir mandatara što će mu ostaviti nešto prostora za manevrisanje. Pitanje je i da li će na konsultacije prvo pozvati svoju stranku koja je pojedinačno osvojila najviše glasova na izborima, ili ipak predstavnike opozicionih koalicija.
Jedan način borbe protiv Đukanovićeve političke moći i kulta lidera je upravo ekspertska vlada koju je opozicija najavila. Period kohabitacije mogao bi da, u krajnjoj instanci, posluži kao postepeni prelazak sa koncentrisane moći u rukama jedne ključne figure na pravi parlamentarni sistem. To je, naposletku, jedini način da Milo zaista padne kako opozicioni lideri priželjkuju.
