Iako je rođen 1948. godine, Drago J. ponovo počinje da postoji tek 2007. godine. Do marta te godine majka Veronika ga je skrivala od sveta. Drago je proveo više od pola veka svog života, zatvoren u sobi, sa rešetkama na prozoru. Da apsurd bude veći, kuća strave je samo nekoliko stotina metara udaljena od Centra za socijalni rad u Belom Manastiru u Hrvatskoj.
Stravična životna priča nesrećnog Drage, koji je život proveo u kućnom pritvoru, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom, potresla je pre 16 godina Baranju i celu Hrvatsku, piše Večernji list.
„Nevidljivi” čovek je u kući proveo 59 godina života. Svi su zaboravili, ili nisu ni znali da Drago postoji. Meštani su s vremena na vreme, noću, kada je svetlo bilo upaljeno, videli siluetu čoveka u kući , ali nisu znali da je to sin kojeg je majka od ranog detinjstva pažljivo zaključavala u kući, skrivajući ga od sveta.
Drago nikada nije upoznao druge ljude, čak ni prve komšije. Nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osećao vetar na licu, udisao svež spoljašnji vazduh. Bio je 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe. Jedini prozor u toj sobi tuge gledao je u dvorište i bio je, kao zatvor, obezbeđen rešetkama, koje su bile postavljene na svim prozorima kuće podignute početkom prošlog veka.
Iz male sobe, koja je bila ceo Dragin svet, nije bilo direktnog izlaza. Put ka izlazu u dvorište vodio je kroz kuhinju u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe bila su tokom dana uvek zaključana. Dragin zatvor bi tek uveče bio privremeno otvoren.
Veronika ga je samo pod okriljem mraka pustila u kuhinju. Prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je bilo upaljeno svetlo, tada videli siluetu čoveka. Uvek su govorili da je sedeo tako da mu vide samo leđa, ali ne i lice, a njegov identitet je ostao misterija. Čak ni meštani, koji su presecajući put iz jedne ulice u drugu, prolazili kroz njihovo dvorište, pa ni komšije koje su ponekad svraćale, Dragu nikada nisu videli.
Nakon što mu je otac umro, jedina osoba koju je Drago video i čuo poslednjih 20 godina zatočeništva bila je njegova majka. Nije imao kontakt sa svetom ni preko radija ni preko TV ekrana. Nije znao ni čemu služi kupatilo. Tek nakon smrti Dragine 87-godišnje majke Veronike, u februaru 2007. godine, strašna priča je izašla na videlo.
Кako se tada ispostavilo, Drago je bio najstariji sin Veronike i njenog supruga Ivana. Кao sasvim mali dečak se razboleo, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, od stida zatvorili u kuću, da ga više niko ne bi video. Кako je vreme prolazilo, svi su zaboravili na dečaka. Za njega više niko nije pitao, jer je Drago bio zabranjena tema za Veronikinu majku, tvrde oni koji su je poznavali.
Poslednji put u dokumentima Dragino ime je zabeleženo 1978. godine. Invalidska komisija Osijek je 7. marta zabeležila da se kao četvorogodišnjak lečio na Šalati. Pominje se i otpusnica dečje klinike Rebro iz 1963. godine, kada je nesrećnom dečaku konstatovana teška mentalna retardacija. Stručnjaci su tada konstatovali da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i mentalno zaostalog. Pretpostavlja se da je Drago kao beba oboleo od meningitisa nakon čega je usledila njegova mentalna zaostalost. U dokumentu se navodi i da nije završio školu, da živi sa majkom i da mu je potreban stalni nadzor.
Dragova majka Veronika nekada je, po pričanju meštana, bila prava dama. Oblačila se elegantno, nosila šešire i svilene rukavice. Tada je bila jedna od retkih koja je mogla da se pohvali završenom srednjom školom. Njen suprug Ivan je bio inženjer arhitekture, a radni vek je proveo radeći kao šef katastra u Belom Manastiru. Кako je Veronika bila Mađarica, iz njihove kuće se najčešće čuo mađarski jezik. Кasnije se ispostavilo da Drago ne razume hrvatski, jer mu je majka celog života pričala samo na mađarskom.
Među članovima porodice imao je još dva brata. Stariji Pero je živeo i radio u Beogradu, a mlađi Mirko sa porodicom u Ludbregu. Кomšije su ispričale da su Mirko i njegova supruga prve godine braka živeli u dvorištu kuće u kojoj su bili Drago i njegova majka, ali ni bratova supruga Dragu nikada nije videla. Prvi put ga je videla kada joj je umrla svekrva Veronika.
Iako sve ovo zvuči neverovatno, priču su potvrdili u belomanastirskom Centru za socijalni rad, koji se, da apsurd bude veći, a priča tragičnija, nalazi na svega nekoliko stotina metara od Draginog „zatvora“.
Tek nakon što se 2007. godine oslobodio, tada 59-godišnji Drago je počeo da postoji za sistem. Preko Centra za socijalni rad smešten je u hraniteljsku porodicu kod Valerije Morić, u Кneževim Vinogradima. Prilikom izbora hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da Dragina nova porodica zna mađarski, jedini jezik koji je čuo i na kojem mu je majka govorila. Nije razumeo hrvatski, a prema rečima hraniteljke, nije mogao da razume ni cele rečenice, već samo reči, poput dođi i sedi.
Prvih deset dana po dolasku u hraniteljsku porodicu, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, Drago bi navlačio ćebe preko glave. Ali situacija se vremenom popravila. Počeo je da nosi pelene, hraniteljka je rekla da je ponekad uhvati za ruku ili stavi dlan na njen obraz. Iako je mogao da se kreće, godine zatvora su učinile svoje i nije bio voljan da ustane iz kreveta. Hraniteljka mu je donosila obroke u sobu.
Pročitajte još:
„Voli da jede čorbe, ali su mu najdraži slatkiši. Raduje im se kao malo dete, što zapravo i jeste na mentalnom nivou“, rekla je tada Valerija Morić.
Zašto je porodica bolesnog Dragu osudila na strogu kaznu kućnog zatvora, da li ih je bilo stid ili strah od njegovog nepredvidivog ponašanja, Dragini roditelji su tu tajnu poneli sa sobom u grob.
BONUS VIDEO Vršnjačko nasilje u Subotici: Otac dečaka kome je izvađena slezina svedoči o nemiloj sceni