Evropa pred nemogućim izborom: Koje industrije treba da prežive zelenu tranziciju, a koje ne?

Na levoj obali Rajne, treća po veličini topionica aluminijuma u Evropskoj uniji stoji neaktivna. Kada je postrojenje Rheinwerk prestalo s topljenjem aluminijuma 2023. godine, navodeći neizdrživo visoke cene energije, to je izazvalo šok u Nemačkoj, zemlji koja strahuje od deindustrijalizacije. Gašenje pogona značilo je gubitak radnih mesta i kraj 60-godišnje tradicije u gradu Nojs, koji se nalazi između Kelna i holandske granice.

Ali, iza tri tihe proizvodne hale, fabrika i dalje radi – i to punom parom. Peći gore, drobilice bruje, a električni kamioni jure oko livnice. Rheinwerk i dalje proizvodi aluminijumske ingote veličine minibusa, ali sada postoji jedna ključna razlika: ovi metalni blokovi se prave od recikliranog otpada – što ih čini energetski manje zahtevnim i ekološki prihvatljivijim od sveže istopljenog aluminijuma.

„Pravimo jednu reciklažnu peć za drugom“, kaže Folker Baks, generalni direktor kompanije Speira, koja upravlja fabrikom Rheinwerk. „Ovde ozbiljno shvatamo zelenu tranziciju“.

Nije bilo lako doneti ovu odluku, dodaje on, ali bila je neophodna – i zbog profita i zbog planete. „Naravno da nam je žao što više ne možemo da proizvodimo primarni aluminijum ovde, ali reciklaža je naša budućnost“.

Težak izbor za Evropu

Sličan izbor sada čeka kompanije i vlade širom Evrope: ulagati novac u industrije koje više nisu konkurentne ili ih napustiti? Odluku dodatno komplikuju vrtoglavi troškovi, jaka konkurencija iz Kine i mogući trgovinski rat sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Kompanije moraju odlučiti da li će odustati od nekih delova poslovanja ili će uložiti milijarde u njihovu ekološku tranziciju. Vlade, s druge strane, moraju da odluče koga će podržati – da li da ulažu u moderne industrije budućnosti ili da spasavaju zastarela industrijska postrojenja. A evropski budžeti ne mogu sve da subvencionišu.

Evropska komisija će u sredu predstaviti Industrijski zeleni sporazum, plan koji će predložiti mere za smanjenje cena energije i podsticanje investicija. Međutim, ovaj plan neće odgovoriti na najteže pitanje: koje industrije i proizvodi zaslužuju spas, a koje treba pustiti da nestanu?

Odgovor na ovo pitanje odrediće ne samo budućnost evropske industrije i tržišta rada, već i njenu autonomiju: gde će EU nabavljati aluminijum, cement ili čelik.

Rastuće cene energije i trka s vremenom

Evropa mora da donese odluke sada.

Rastuće cene energije zadale su snažan udarac evropskoj industriji, naročito nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Mnoge kompanije, posebno u čeličnoj industriji, upozoravaju da će bez hitne političke i finansijske podrške doživeti nepovratni pad.

Za razliku od prethodnih industrijskih promena, zelena tranzicija ima strogi vremenski rok. Što pre prestanemo da ispuštamo ugljen-dioksid u atmosferu, manje će biti posledica klimatskih promena. Naučnici kažu da je potrebno da globalne emisije dosegnu neto nulu do 2050. godine, a EU je taj cilj uvela u zakon.

Ali energetski intenzivne industrije – uključujući proizvodnju čelika, cementa, aluminijuma i hemikalija – odgovorne su za više od petine emisija gasova sa efektom staklene bašte u EU. Njihova tranzicija biće dugotrajna i skupa: moraju promeniti proizvodne procese, koristiti čistu energiju, povećati upotrebu recikliranih materijala i uhvatiti preostali CO₂.

Budućnost aluminijuma

Gde će u ovoj podeli završiti proizvodnja primarnog aluminijuma – ostaje neizvesno.

Ovaj metal nalazi se u svemu, od limenki i prozorskih ramova do vojnih aviona i raketa. Očekuje se da će potražnja za njim značajno porasti zbog njegove uloge u ekološkim tehnologijama poput vetroturbina i električnih vozila.

EU je prepoznala njegov strateški značaj i dodala ga na listu kritičnih sirovina. NATO je prošle godine upozorio da je snabdevanje aluminijumom pod „veoma visokim rizikom“.

Međutim, proizvodnja primarnog aluminijuma zahteva ogromne količine električne energije. Na primer, nekadašnja topionica Rheinwerk koristila je onoliko struje koliko i svih 150.000 stanovnika Nojsa zajedno.

Evropski proizvođači ne mogu da čekaju da se energetski sistem potpuno dekarbonizuje i postane jeftiniji. Oni već sada plaćaju struju dva do tri puta više nego njihovi kineski i američki konkurenti.

Za razliku od primarne proizvodnje, reciklirana proizvodnja aluminijuma u Evropi raste. Prednosti su očigledne: reciklaža troši 95% manje energije od primarne proizvodnje, a emituje i mnogo manje CO₂. Dok se u Evropi za proizvodnju jedne tone primarnog aluminijuma emituje 6,7 tona CO₂, za reciklirani aluminijum taj broj pada na samo 0,5 tona.

Ipak, industrijski lideri upozoravaju da Evropa još uvek ne može da pokrije svoje potrebe samo recikliranim aluminijumom. „Moramo zadržati primarnu proizvodnju, jer bismo u suprotnom postali potpuno zavisni od uvoza,“ kaže Rob van Gils, predsednik nemačkog udruženja aluminijuma.

Evropa pred izborom

Budućnost evropske industrije sada zavisi od političke volje. Brisel je sklon odlaganju ključnih odluka, ali što duže bude čekao, tranzicija će biti teža i skuplja.

„Poslednje što želimo je da zastarele industrije samo izvlače preostali profit i na kraju se ugase. Ako se to dogodi, za 20 godina neće biti nikakvih radnih mesta,“ upozorava Vangenehten.

Evropska industrija se menja – pitanje je samo da li će se Evropa promeniti na vreme.