0
Posle 47 godina, demonstranti u Iranu veruju da bi režim konačno mogao da dođe do kraja. Ovo su faktori na koje treba obratiti pažnju.
Tokom poslednjih godina, Iranci su mnogo puta ponavljali tu rečenicu dok su izlazili na ulice zahtevajući reforme ili rušenje teokratske diktature. Svaki put njihove nade bile su slomljene vatrom iz oružja, hapšenjima, zatvorom i mučenjem.
PROČITAJTE JOŠ:
Posle masovnih demonstracija u četvrtak uveče, nada se ponovo pojavila. Ovog puta, mnogi Iranci osećaju snažan, gotovo neobjašnjiv naboj da se zaista nešto menja, piše The Telegraph.
Posle 47 godina, da li se Islamska Republika Iran zaista približava svom kraju?
Više faktora ukazuje na to da je ovogodišnji ustanak opasniji po režim nego prethodni. Po prvi put posle mnogo godina, demonstranti imaju prepoznatljivog lidera.
Reza Pahlavi, prestolonaslednik u egzilu, objavio je ove nedelje kratak video-poziv Irancima da izađu na ulice u četvrtak u 20 časova. Bio je to test njegove političke težine, i on je položen.
Odaziv širom zemlje, ne samo u Teheranu već i u manjim gradovima, pokazao je da njegove reči imaju uticaj i da su čak i politički protivnici spremni da ga prihvate kao simbol otpora.
Pahlavi nije savršen lider. Ceo odrasli život proveo je u inostranstvu, simbol je monarhije koju su Iranci svrgnuli 1979, a deo njegovih pristalica nije sklon umerenosti. Iranci danas protestuju zbog slobode i ekonomije, a ne zbog obnove kraljevine.
Ipak, kako ističu i njegovi kritičari, on je jedina realna figura oko koje se opozicija može okupiti. Čak su i duboko podeljene opozicione grupe počele da se usklađuju, što je značajno, jer je upravo takav široki društveni konsenzus srušio njegovog oca 1979. godine.
Kao i mnogi revolucionarni sistemi, Islamska Republika je decenijama jačala mehanizme samoodbrane. Posle protesta Zelenog pokreta 2009, razvijen je sofisticiran aparat represije, zasnovan na tri stuba: brutalnoj sili, eliminaciji vođa pobuna i jasnim naredbama vrhovnog vođe.
Danas su sva tri stuba oslabljena.
Iako je bilo pucnjave i paljenja objekata, režim je, za sada, pokazao relativnu uzdržanost. Predsednik Masud Pezeškijan pozvao je snage bezbednosti da razlikuju nasilnike od mirnih demonstranata, dok se zloglasne jedinice Basidža gotovo nisu pojavile.
Razlog je verovatno pritisak iz Vašingtona. Donald Tramp je više puta zapretio da će „udariti veoma snažno“ ako dođe do masovnog ubijanja demonstranata. Prošlogodišnje izraelsko-američko bombardovanje pokazalo je da je spreman da koristi silu, a iranski vrh želi da izbegne novi povod za napad.
Dodatni problem za režim je rasulo u bezbednosnom aparatu. Mnogi ključni ljudi ubijeni su tokom prošlogodišnjeg rata, a preživeli su paralizovani nepoverenjem, svesni duboke infiltracije stranih obaveštajnih službi.
Nekada nemilosrdan i pronicljiv politički igrač, vrhovni vođa Ali Hamnei danas ima 86 godina i deluje izolovano i odsečeno od realnosti. Iako veruje da će i ovaj talas protesta preživeti, jedan od glavnih zahteva demonstranata jeste upravo njegov odlazak.
Neki analitičari smatraju da bi jedina šansa režima bila da ga ljudi iz sistema uklone. Pojavile su se čak i spekulacije o njegovom mogućem bekstvu u Rusiju, iako to deluje malo verovatno. Ipak, sama činjenica da se o tome govori dovoljno govori o dubini krize.
Promene se osećaju, ali ništa nije neizbežno. Pravu moć i dalje imaju Revolucionarna garda i bezbednosne strukture.
Postoje, međutim, dva jasna signala koji bi ukazali na skoru revoluciju:
trenutak kada vojska, policija i bezbednosne službe počnu da odbijaju ili ignorišu naređenja da guše proteste;
pojavu pukotina u vrhu vlasti – kada ministri i visoki funkcioneri počnu tiho da napuštaju zemlju i priklanjaju se opoziciji.
