„Kleptofašizam je nova ruska ideologija“: Ksenija Kirilova o Rusiji i „lažnoj pobedi“ Putina

Konstantin Kalačov, prokremaljski šef Grupe političkih eksperata, tvrdi da je 87 odsto glasova za predsednika Vladimira Putina proizašlo iz usklađivanja režima sa željama većine, od kojih je najvažniji identitet Rusije.

„Zahtevi za blagostanjem, pravdom i slobodom su takođe važni“, napisao je on u postu na Telegram kanalu Nezigar. Ali ne bi trebalo da se sukobljavaju sa idealima veličine, dostojanstva, suvereniteta, državne moći i nacionalnog identiteta.

Vrednosti koje je naveo Kalačov decenijama su kultivisane kroz propagandu i služile su kao pogodan razlog za rat. Putin je više puta pravdao svoju agresiju kao „neophodnu za očuvanje suvereniteta Rusije“, a prokremljski mediji objavljuju članke u kojima se tvrdi da su suverenitet i rat u suštini nedeljivi.

Istoričar Ivan Kurila, koji se protivi ratu i otpušten je sa Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu početkom marta, primetio je da je potraga za sveobuhvatnom misijom u suprotnosti sa ranim putinizmom 2000-ih, koji je samo pokušavao da podstakne širenje cinizma i malo se pretvarao u ideologiju.

Propaganda je nastojala da ubedi stanovništvo da istina ne postoji, da su svi lagali da bi postigli svoje ciljeve, tako da su sve vrednosti bile samo fasada za stvarnu agendu.

Kurila je napisao da je ovaj stav „direktno u suprotnosti sa svakim pokušajem promovisanja ideologije koja se oslanja na široko rasprostranjeno poverenje“ i podstakao ideološki oportunizam.

Nakon 2014. kada je Moskva nelegalno anektirala ukrajinsku teritoriju, propaganda Kremlja počela je da promoviše „geopolitiku“ – tvrdoglavi politički realizam – kao primarni razlog za svoje postupke.

Za one koji nisu voljni da progutaju propagandističke mitove poput tvrdnje da „u Ukrajini nema ruskog vojnog osoblja“, njihovo prisustvo je opravdano „geopolitičkim koristima“.

Prokremljovski ideolozi počeli su da tvrde da ruska geopolitika služi kao „pokretačka snaga za transformaciju u multipolarni svet“, a neki su otvoreno zagovarali da geopolitika treba da zameni ideologiju.

Čineći to, oni su terminu uneli ideološki sadržaj, tvrdeći da je „geopolitika pogled na svet, pri čemu je primarni kriterijum konfrontacija između pomorske i kopnene civilizacije“ (što zvuči kao 100-godišnji rusko-nemački pokušaj da se diferenciraju iz pomorskog carstva SAD i Britanije.)

S jedne strane, tvrdnja da je politika „korisna za nas“ je sama po sebi cinična, posebno kada je reč o započinjanju ratova i ubijanju civila. S druge strane, očekuje se da ciljna publika takve propagande ima vatreno uverenje da je takvo ponašanje na međunarodnoj sceni korisno za Rusiju.

Pre šest godina nazvala sam ovu pojavu „ideološki cinizam“ — uspostavljanje kulta „geopolitike“ koji, iako je ciničan, ostaje u osnovi ideološke prirode.

Čak i sa usponom ovog kulta, Rusi ga nisu odmah povezali sa pojmovima „nacionalne veličine“. Istraživanja tokom 2018. pokazala su da je većina dala prioritet ekonomskom prosperitetu u odnosu na nacionalni prestiž.

Politikolog Kiril Rogov — koji sada živi u egzilu — sugeriše da se poslednjih godina pojavila nova ruska ideologija koja se uslovno može nazvati kleptofašizmom.

Prema Rogovu, „ova doktrina kombinuje tradicionalne metode konsolidacije elite, zasnovane na kleptokratskom merkantilizmu, sa zahtevom za nepokolebljivom lojalnošću militarističko-nacionalističkoj antizapadnoj ideologiji“.

On tvrdi da se lojalnost elite ne postiže „ideologizacijom“, već njenom saučesništvom u ratnim zločinima i imovinom koja je kao rezultat toga ukradena. Poverenje Kremlja u podršku opšte populacije je takođe poljuljano, a fiktivna podrška Putinu od 87 odsto na izborima proizilazi iz ove neizvesnosti, rekao je on.

Sa stanovišta režima, postoje stvarna pitanja o kojima treba brinuti. Opozicija, stvarna ili potencijalna, nalazi se među nekoliko značajnih i prepoznatljivih grupa.

Kurila primećuje da su „ideološki oportunisti“ suštinski nezadovoljni prisilnom ideologizacijom, posebno kada se radi o njihovoj deci. Pored liberala i nezadovoljne frakcije pristalica konzervativne koalicije, oni bi na kraju mogli izraziti neslaganje protiv postupaka vlasti.

Druga grupa koja će verovatno izraziti nezadovoljstvo su stanovnici okupiranih teritorija Ukrajine. Ruski i zapadni posmatrači dosledno izveštavaju kako su Ukrajinci primorani da dobiju rusko državljanstvo bez čega se suočavaju sa uskraćivanjem penzija, beneficija, pa čak i medicinske pomoći.

Pored toga, postoji aktivna politika ‘pranja’ stanovništva, gde se građani i deca na okupiranim teritorijama guraju da odu u Rusiju, dok se ova područja istovremeno naseljavaju Rusima. Prakse kao što su mučenje, otmice i odbijanje da se obnove uništeni stambeni objekti nanose se nelojalnim stanovnicima. Jasno je da ako represivni aparat oslabi, nezadovoljstvo okupiranog stanovništva će porasti.

Kleptokratska priroda režima takođe ometa ideologizaciju. Zakoni predloženi u Državnoj Dumi u februaru, osim nekoliko represivnih mera, svi su razvijeni u korist određenih poslanika.

Iako ovo možda neće uznemiriti ciničnu većinu u ruskom društvu, to može da unese sumnju među mlade ljude koji još uvek nisu vakcinisani cinizmom. Oni kojima je naređeno da se žrtvuju po nalogu režima, samo da bi postali razočarani, nesumnjivo će činiti značajan deo buduće „koalicije nezadovoljnih“, prenosi Danas.