Posle 48 dana pod ruskom okupacijom, dve novinarke iz Hersona uspele su da dođu do slobode. Ipak, pod neprijateljskom vojskom su bile toliko dugo, da se ne usuđuju da poveruju u to da su napokon bezbedne.
Oksana Borisova i Alisa Poliakova (imena su promenjena zbog bezbednosti), nedeljama unazad gledale su kako ruski vojnici obitavaju po njihovom gradu u vozilima sa oznakom Z, uništavaju ga, otimaju i muče njihove prijatelje.
Pročitajte još:
Ali, na kraju su ipak uspele da pobegnu, nakon što su prošle sedam ruskih kontrolnih punktova, preživele bliski susret sa ruskim projektilom, za nešto više od 10 sati stigle do Nikolajeva, mesta koje kontrolišu ruski vojnici.
„Nevrovatno je to da u svojoj zemlji ne možete da razlikujete ruske i ukrajinske vojnike, da strahujete od toga na koga ćete da naletite“, kaže Borisova.
Kada je čula da iz usta ukrajinskog vojnika izlazi: „dobar dan“ , znala je da je da je „kod svojih“.
Inače, ove dve ukrajinske novinarke su hrabro dokumentovale užase života u okupiranom Hersonu od početka rata.
Ali, izveštavale su i o tome kako stanovnici žestoko nastavljaju da pronalaze razloge za radovanje: priča o mladim bolničkim stažistima koji se venčavaju, piju kafu u svom omiljenom kafiću dok oko njih odzvanjaju artiljerijski udari. Bilo je i scena crnog humora.
Ipak, uprkos pokušajima misle o drugim stvarima, strah nije jenjavao.
Nakon neprospavanih dana i noći i do njih je stigla ruka spasa. Jedan prijatelj im je ponudio mesta u svom automobilu.
Borisova je pošla sa sa snajom i bebom, a Poliakova sa prijateljicom i mačkom. Njihovi muževi i sinovi ostali su u Hersonu.
Otišle su na vreme. Pre samo nekoliko dana jedan njihov poznanik je upucan u glavu, a njegovoj porodici nije bilo dozvoljeno da ga sahrani.
„Sada sam spremna da dam sve pare ovog sveta kako bi mi sin došao na bezbedno“, rekla je Borisova.
Iako sina barem za sada ne može da dovede kod sebe, odlučila je da sebi dozvoli da uživa u slobodi. Iz Nikolajeva otišla je u Odesu, koja je izgledala kao „odmaralište“.
U kafićima su ljudi ispijali kafe i nisu brinuli mnogo brinuli o invaziji. Ali kada je počelo bombardovanje, shvatili su da ni tamo nije bezbedno.
Uz pomoć hrišćanskih volontera, besplatno su otputovale autobusom u Nemačku preko Moldavije, i ostale u prihvatilištu dve noći, pre nego što su stigle u Veliku Britaniju.
Iako je dolazak u Veliku Britaniju na neki način predstavljao olakšanje, one i dalje plaču svakog dana zbog užasa koji se dešavaju u njihovoj zemlji.
Pre rata, njihovi životi u Hersonu bili su ispunjeni. Borisova je putovala širom Evrope, pisala o arhitekturi i savremenoj umetnosti, a Poliakova je izveštavala o političkim i društvenim temama. Leti su odmore provodile na obližnjem primorju, koje je sada minirala Rusija.
Sada je, kažu, život u Hersonu užasan. Posla nema, Rusija im je blokirala žito, a ljudi plaćaju hranom umesto novcem. U međuvremenu, prodavnice su pune skupe hrane iz Moldavije i Rusije koju većina ne bi mogla da priušti čak i kada bi htela.
„Ljudima koji su tamo ostali ništa neće pomoći osim njih samih. Tako su počeli da prave bašte, voćnjake u blizini svojih kuća da bi sebi obezbedili hranu“, rekla je Poliakova.
BONUS VIDEO: Ubica dečijeg lica – ruski vojnik osuđen na doživotni zatvor zbog ratnog zločina u Ukrajini
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar