Crna Gora bi mogla da uvede menstrualno odsustvo

Crna Gora bi mogla postati druga evropska zemlja – posle Španije – koja ženama omogućava pravo na dvodnevno menstrualno odsustvo.

Ovo pravo bilo bi namenjeno zaposlenim ženama koje imaju veoma bolne menstruacije, odnosno dijagnostikovanu sekundarnu dismenoreju.

Zakonsko pravo – ukoliko ga potvrdi Skupština Crne Gore – olakšalo bi situaciju ženama poput Marije, koja je više puta godišnje izostajala sa posla zbog menstrualnih bolova.

„Uzimala sam po jedan dan, ne baš svakog meseca… Na kraju sam se sa šefom dogovorila da mi se ne odbija od godišnjeg odmora.“

Izglasavanju ovog prava nada se i studentkinja Mila:

„Bolovi i umor me značajno ometaju u svemu što radim… uzimam analgetike u nadi da će pomoći – što nije uvek slučaj – i redovno imam potrebu da preležim bar taj prvi dan, kao što bih preležala bilo koju bolest“, kaže ona za Radio Slobodna Evropa.

Šta predviđa crnogorski predlog?

Zakonsko rešenje o menstrualnom odsustvu predložila je nezavisna poslanica Jevrosima Pejović.

Privremenu sprečenost za rad zbog sekundarne dismenoreje utvrđivao bi lekar specijalista. Sekundarna dismenoreja podrazumeva bolne simptome izazvane prethodno dijagnostikovanom ginekološkom patologijom, poput mioma, polipa i sličnih stanja.

Iz Ministarstva zdravlja i Kliničkog centra Crne Gore nisu odgovorili na pitanje koliko žena ima dijagnostikovanu sekundarnu dismenoreju.

Poslanica Jevrosima Pejović smatra da bi uvođenje ove mere imalo i širi društveno-zdravstveni značaj. S obzirom na to da su redovni ginekološki pregledi preduslov za ostvarivanje prava na menstrualno odsustvo, oni bi doprineli ranijem otkrivanju i drugih ozbiljnih bolesti.

„Podaci Instituta za javno zdravlje pokazuju da tek svaka treća žena otkrije rak grlića materice na vreme. Preko 60 odsto njih sazna za bolest tek kada više ne mogu da se operišu“, izjavila je Pejović za RSE.

Crna Gora se, prema tim podacima, nalazi na šestom mestu u Evropi po smrtnosti od raka grlića materice.

Kako će poslanice glasati?

Pejović se nada podršci svih poslanika, a posebno poslanica u Skupštini Crne Gore.

Navodi da su neke poslanice imale nedoumice u vezi sa procentom žena na koje bi se pravo odnosilo i mogućim uticajem na privredu. Ipak, Pejović tvrdi da oko 10 odsto ženske populacije ima to oboljenje, pa veruje da efekat na ekonomiju neće biti značajan.

Iz Ženskog kluba Skupštine nisu odgovorili na pitanje da li podržavaju ovu inicijativu.

Skupštinski istraživački centar je za potrebe predloga pripremio analizu o menstrualnom odsustvu u EU. U njoj se navodi da menstrualno odsustvo ne postoji u zakonodavstvu EU, ali da bi se moglo smatrati delom rodne ravnopravnosti, oslanjajući se na vrednosti sadržane u pravnoj tekovini Unije.

Vlada Crne Gore prošle godine nije podržala sličnu inicijativu Centra za ženska prava.

Španija – prva u Evropi

Jedina evropska zemlja koja je menstrualno odsustvo već uvela jeste Španija, kao deo nastojanja da se usklade zdravlje i rad.

Tadašnja ministarka ravnopravnosti Irene Montero poručila je: „Žene više neće morati da skrivaju menstruaciju, uzimaju lekove kako bi radile ili umirale od bolova pretvarajući se da je sve u redu.“

U zemlji od 48 miliona stanovnika, prema zvaničnoj statistici, dnevno koristi ovo pravo manje od pet žena.

Rasprave u evropskim zemljama

Slični predlozi našli su se pred italijanskim parlamentom dva puta u poslednjih deset godina.

Prvi predlog iz 2016. godine odnosio se samo na žene u radnom odnosu i omogućavao je do tri dana odsustva. Drugi, iz 2023. godine, još uvek je u proceduri i uključuje i učenice, dozvoljavajući odsustvo do dva dana mesečno.

Pojedine italijanske kompanije već su uvele menstrualno odsustvo u svoje sisteme socijalne zaštite.

U mnogim evropskim zemljama ova tema je i dalje aktuelna. Istraživanje u Holandiji pokazalo je da većina žena podržava ovu mogućnost, ali strahuje da bi mogla negativno uticati na njihove karijere.

Dok Evropa još raspravlja, menstrualno odsustvo je već decenijama praksa u više zemalja istočne Azije.

U Japanu postoji skoro 80 godina, dok u Južnoj Koreji postoji skoro dve i po decenije. Ovo pravo uvele su i Indonezija, Tajvan i više kineskih provincija.