Donald Tramp i Džo Bajden u spoljnoj politici naizgled zauzimaju potpuno suprotne pozicije, naročito među Srbima kojima će, ako ih pitate, Tramp doneti mir, a Bajden bombe. Istina je ipak malo drugačija.
Pročitajte još:
Često se čuje da je Tramp mirotvorac jer je povukao američku vojsku sa Bliskog istoka i načelno rešio pokoji zamrznuti konflikt, pa i onaj između Srbije i Kosova, a da je Bajden, novoizabrani američki predsednik koji će naslediti Trampa, pružio podršku Bilu Klintonu da bombarduje Beograd.
Sa jedne strane, nije tajna da je Bajden kao senator podržao više vojnih intervencija, ali isto tako ne treba smetnuti s uma šta je bila suština Vašingtonskog sporazuma – da se Tramp predstavi kao miroljubivi i vešti diplomata, uprkos tome što nema predstavu šta su i gde Srbija i Kosovo, kako će se kasnije pokazati u njegovom šepurenju ovim diplomatskim dostignućem, i uprkos tome što taj Vašingtonski sporazum ne služi ničemu, niti javnost tačno zna šta se u njemu nalazilo.
Sa druge strane, dok se neprestano govori o tome da Bajden u najboljem slučaju nije otvoreno protiv upotrebe sile u međunarodnim odnosima, on je upravo jedan od retkih koji su se protivili ekstremnim intervencijama poput ubistva Bin Ladena, kako je u novoj knjizi „Obećana zemlja“ otkrio bivši američki predsednik Barak Obama.
Mediji su ocenili da bi to nesumnjivo na izborima naškodilo Bajdenu, te da je knjiga verovatno ciljano objavljena tek pošto su izbori okončani. Ipak, taj događaj svedoči da Bajden ima relativno trezven pristup američkoj vojnoj nadmoći.
Prenebregava se često i činjenica da su iz američkih mejnstrim medija svako malo plasirane vesti o novim Trampovim metama koje želi da „nukuje“, iliti raznese nuklearnim oružjem.
Ima čak i ta priča na nivou urbane legende da je hteo da „nukuje“ uragane kad su se obrušili na američku obalu, ali sve i da to nije istina, da nije imao tu suludu ideju koje je moglo da smisli samo dete petogodišnjeg uzrasta, hteo je da napadne Iran. O tome sada svedoče njegovi bivši saradnici.
Nema nikakvog miroljublja u neprekidnom opstruiranju međunarodne saradnje i sporazuma. Tri dana po ulasku u Belu kuću, Trampova administracija odlučila je da će se SAD povući iz Transpacifičkog sporazuma sa Azijom, a ubrzo je Amerika napustila i Savet UN za ljudska prava i povukla se iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama.
Trampova administracija je potpuno zanemarila međunarodni konsenzus i formalno priznala Jerusalim kao prestonicu Izraela, i to je upravo zamka na koju se upecao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić u pokušaju da se dodvori Trampu.
SAD su se kasnije povukle i iz Svetske zdravstvene i drugih organizacija, potpuno mimo međunarodne zajednice.
To što je Tramp odlučio da povuče američke trupe iz Nemačke bio je njegov način da kazni Evropu, a ne prepodobnost američkog predsednika. Protiv EU su uvedene sankcije, a ušlo se i u trgovinski rat sa Kinom.
Pročitajte još:
Na stranu njegova Tviter-politika i činjenica da je vrlo eksplicitno podsticao nasilje, diskriminaciju i sukobe, njegovi spoljnopolitički neuspesi teško da bi se mogli pobrojati na prste obe ruke. Za uspehe je dovoljna jedna.
Svojim pristalicama je verovatno ostvario san i ispravio sve Obamine grehe: postavio je crvene linije, stavio Ameriku na prvo mesto, batalio sve sporazume koji mu se ne dopadaju, naterao sve saveznike da sami ulažu u svoju odbranu, pobedio Islamsku državu i nije odveo Ameriku ni u jedan novi rat.
Istina, deklarativno je Trampova retorika bila mahom antiratna, ali su oni bliski njemu u više navrata otkrivali da je vrlo imao planove da se obračunava sa „američkim neprijateljima“.
Trampova spoljna politika uspela je u jednoj – doduše vrlo važnoj – stvari: Amerika nije ušla u rat. Ali njegova diplomatija je žrtvovala saveznice, on se dodvoravao arapskim diktatorima i povlačenjem trupa sa Bliskog istoka dao znak da Amerika ne mari ni za kakav mir, pa ni onaj na Bliskom istoku, dok se ujedno hvalio ulaganjima u odbranu i vojsku.
Mir, nikakav, pa ni američki, ne gradi se na nepravdi, okupaciji i izdaji. Ne tako što će se od Palestine praktično oteti Jerusalim. Ne tako što će se ljudi na Bliskom istoku ostaviti da se sami bore za pravdu i mir. Ne tako što će se svi saveznici ostaviti na cedilu.
Naposletku, ne zaboravimo da je Trampov slogan i Trampova spoljnopolitička mantra: „Amerika na prvom mestu.“
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare