"Selidba ambasade u Jerusalim, glupost koja će se izučavati"

Nedavno potpisani sporazum iz Bele kuće nudi obećanja o novim poslovima i povećanju investicija na Kosovu. Kako ta obećanja zvuče građanima Kosova?Mislim da ne očekuju previše. Iskusili su da se od velikih obećanja ne živi. Ovog puta ta obećanja su tu da podrže istorijski karakter sporazuma koji mu potpisnici pridaju, iako to nije. Veliki broj mladih Albanaca se seli u EU zbog ekonomskih razloga i nemogućnosti zapošljavanja. Na drugoj strani, ogroman broj Srba takođe odlazi za centralnu Srbiju, iako su njihovi razlozi vezani za bezbednost i besperktivnost na postbriselskom Kosovu, gde su bez njihove saglasnosti naterani na integraciju u društvo u kojem su u svakom pogledu neravnopravni i nepoželjni.Slično kao i sada, u vreme zaključivanja Prvog sporazuma u Briselu i njega su pratila velika investiciona obećanja EU, u ulaganje u infrastrukturu u do tada ’’pobunjeno’’ Severno Kosovo. Prvo od 55 miliona eura, pa potom od 33 miliona, a na kraju od toga nije bilo baš ništa. Dosadašnja praksa pokazuje da iza istorijskih sporazuma ili investicija na Kosovu uglavnom ostane lošija ekonomska situacija ili veći problemi od onih koji su sporazumima navodno rešeni. Ako narednih godina bude bilo suprotno to će se lako uočiti kroz smanjenje broja odlaska sa Kosova u gore pomenutim procesima.Šta mislite o pravnom okviru sporazuma - može li da ima negativne diplomatske reperkusije i daje li Srbija Prištini njime veći "prostor za manevar"?Sporazum iz Vašingtona je sve osim sporazum koji rešava probleme između Beograda i Prištine. Obaveze koje je Srbija jednostrano prihvatila vezane za diverzifikaciju snabdevanja gasom, zabranu (Huavej) 5G tehnologije, otvaranje ambasade u Jerusalimu, pa čak i proglašenja Hezbolaha za terorističku organizaciju, svakako se mogu negativno reflektovati na diplomatske odnose sa Rusijom, Kinom, Palestinom i drugim arapskim zemljama sa kojima smo imali više nego odlične odnose. Takođe, Srbija ima svoje vojnike u Libanu koji do sada nisu bili na meti Hezbolaha, i ovakvim sporazumom je ugrozila i njihovu bezbednost.Nažalost, Beograd je Prištini dao ogroman prostor za obezbeđivanje dodatnih priznanja. Posebno pokroviteljima nezavisnosti Kosova jer osim što se obavezao da neće godinu dana raditi na kampanji otpriznavanja Kosova, zahvaljujući jednom vešto umetnutom zarezu prihvatio je i obavezu da ne lobira ni formalno ni neformalno kod drugih država ili međunarodnih organizacija koje bi da priznaju nezavisnost Kosova. I ta obaveza nije limitirana na godinu dana. To bi praktično značilo da sutra SAD mogu predložiti Generalnoj skupštini UN prijem Kosova a da bi Srbija morala da bude uzdržana i ništa da preduzme da to članstvo spreči. Zauzvrat Priština se samo obavezala da godinu dana neće aplicirati za članstvo u međunarodne ogranizacije, a ako se malo vratimo u prošlost to nikada i nije. Uvek su drugi to za Kosovo radili.Koje tačke biste izdvojili kao najproblematičnije, a koje će doprineti suživotu Srba i Albanaca na Kosovu?Osim napred navedene tačke najspornija je ona koja se odnosi na obavezu Srbije da premesti ambasadu u Jerusalim do jula 2021. godine i to kao ’’zahvalnost’’ Izraelu što je priznao nezavisnost Kosova. Samo po sebi prebacivanje ambasade bi bilo kontroverzno zbog kršenja rezolucije SBUN o obavezi svih članica UN da povuku svoje ambasade iz Jerusalima, kao i zajedničkoj spoljnoj politici EU u vezi tog pitanja, sa kojom Srbija na svom evropskom putu mora da sinhronizuje svoju spoljnu politiku. Dok je u ovom slučaju uz priznanje Kosova od strane Izraela to takva glupost i neverovatan nonsens u diplomatiji, koji će se kao takav verovatno nekada i izučavati. Ispada da je to što će Beograd i Prština proglasiti Hezbolah za terorističku organizaciju, ili što će uticati na dekriminalizaciji homoseksualizma u 69 država koje to još nisu učinile, baš od suštinskog značaja za svakdnevni život Srba i Albanaca, kojima je još samo to preostalo da žive u blagostanju, miru i slozi jer su sve ostale probleme rešili. Bilo bi smešno da nije tužno.

Direktno suživotu Srba i Albanaca neće doprineti ništa od sporazuma, ali priznavanje diploma i profesionalnih sertifikata, izgradnja auto-puta i železničke pruge ili zajedničko korišćenje Gazivodskog jezera donekle će olakšati njihovu svakodnevnicu, putovanja i poboljšati životni standard i ekonomsku moć, što bi mogao da bude preduslov za relaksiranije međuetničke odnose.Čini se da su se intezivirali su se napori međunarodne zajednice da se reši pitanje Kosova - s jedne strane SAD, s druge Brisel? Očekujete li da će pitanje statusa Kosova biti rešeno u skorijem roku? Neki procesi su sami po sebi kao klatno koje se svojom inercijom njiše, ali na kraju mora da stane. I taj trenutak je za ovu vlast stigao kada je Kosovo u pitanju. Sećam se vrlo dobro čestitke EU Tomislavu Nikoliću na pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. godine tri sata pre zatvaranja biračkih mesta iako su to bili neizvesni izbori. Neki su dovedeni na vlast da bi rešili pitanje Kosova, i zbog toga im se toleriše svo antidemokratsko, antievropsko i anticivilizacijsko delovanje od 2012. godine do dana danas. Vučićeva je obaveza prema onima koji su ga tu doveli i dozvolili da radi to što radi na urušavanju vladavine prava, institucija, medija pa i same države, iako je on došao do kraja svoje vladavine, da reši problem Kosova priznanjem. Da je reč o savesnom i razumnom čoveku ovo bi bila idealna prilika da se povuče i kaže podnosim ostavku i problem Kosova ostvi nekim novim i boljim generacijama. Međutim on to nije, i nećemo dugo čekati na pravoobavezujući konačni sporazum Beograda i Prištine o dobrosudsedskim odnosima, koji možda neće sadržati formulaciju ’’međusobno priznanje’’ ali će svakako imati obavezu Srbije da ne sprečava članstvo Kosova u UN, što nije ništa manje od formalnog priznanja.Šta su inače najveći problemi Srba na Kosovu danas?Pravo je pitanje šta nisu? Srbi su građani drugog reda na Kosovu, diskriminisani u svakom pogledu i na svakom nivou. Od upotrebe jezika, preko montiranih optužnica za ratne zločine, nemogućnosti zapošljavanja, pribavljanja dokumenata, zaštiti imovine, ugrožavanju verskih prava i sloboda. Iako se u tom pogledu situacija dosta popravila bezbednost je i dalje veliki problem. Česti su fizički napadi na njih, paljevine njihovih kuća kao i krađe njihove pokretne imovine. Jednom rečju su stranci u sopstvenoj kući. Pored toga aktivnostima vlasti u Beogradu na postizanju jednoumlja a ne jedinstva, naročito nakon Oliverovog ubistva pretvoreni su u neslobodnu ambivalentnu masu bez mišljenja i stavova, koja se samo koristi za kolektivno glasanje sa perjanicama Srpske liste. Neverovatno je da su se oni osećali slobodnije u godinama posle rata kada je njihova bezbednost bila svakodnevno ugrožena etničkim tenzijama i napadima od strane većinskih Albanaca.Od Briselskog sporazuma prošlo je sedam godina, stiče se utisak da je on ostao mrtvo slovo na papiru. Šta treba da se desi pa da makar one njegove odredbe vezane za svakodnevicu ljudi budu primenjene?Nije baš mrtvo slovo na papiru. Kad je reč o obavezama Srbije kao što su bile zatvaranje sudova, tužilaštava, policije, civilne zaštite, predaje katastarskih knjiga, transformacije Telekoma u mts doo isl. one su sve ispunjene. Desila se i integracija dela zaposlenih u njima u kosovske institucije iste vrste. Da li je to olakšalo svakodnevnicu onih na koje se sporazum u prvom redu odnosio? Naravno da nije. Mnogo je svakodnevnih primera koji pokazuju suprotno. Druga strana, prištinska, je takođe prihvatila obaveze proistekle i vezane za ukidanje institucija Srbije kao što je pomenuta integracija, i to je sve. Npr. obavezu priznanja odluka tzv. ‘’paralelnih sudova’’ ni dan danas nije ispunila, a one se uglavnom odnose na pitanja koja se tiču ličnih stanja građana kao što su razvodi brakova, nasleđivanje itd. I naravno, neispunjavanje, neki bi rekli suštinskog dela Prvog sporazuma, a i niza podsporazuma proisteklih iz njega koji se odnose na formiranje ZSO.Nijedan sporazum, bio on iz Brisela ili Vašingtona, neće doneti održiva rešenja kao što bi ih doneo kontinuirani dijalog Srba i Albanaca, koji se opet neće desiti dok im se ‘dogovori’ nameću i kada ih i jedni i drugi smatraju nečim što ih ugrožava. Samo po sebi, Prvi sporazum iz aprila 2013. godine kao i svi njegovi derivati, su samo ček lista briselskih činovnika koji isti posmatraju kroz cifre i procente, a ne živote onih koje pogađaju, i zato taj ili slični sporazumi nikada neće uspeti da doprinesu promeni na bolje u svakodnevnici ljudi na koje se odnose.Ima li nade da će Albanci i Srbi u budućnosti živeti u miru na Kosovu?Želim da verujem da će u nekoj daljoj budućnosti pripadnici ova dva naroda konačno shvatiti da je Kosovo njihovo koliko je i prvog komšije koji nije pripadnik njihovog naroda. I u tome jeste ključ pomirenja i razrešenja viševekovnog sukoba ova dva naroda oko teritorije Kosova, na koju jedni polažu pravo zbog brojnosti a drugi zbog istorije. Pomirenje i suživot su procesi koji iziskuju vreme i neke nove klince manje opterećene sukobima i teškom ekonomskom situacijom. U skorije vreme, nažalost, to se neće desiti, u prvom redu zbog ostrašćenosti trenutne političke i intelektualne elite kosovskih Albanaca, koji iz uloge žrtve, koju su imali tokom devedesetih godina, ponavljaju grešku onog koga su smatrali glavnim krivcem za to što su obespravljeni, Slobodana Miloševića, i neosnovano, usijane glave insistiraju isključivo na suverenitetu i integritetu Kosova, čak i na onim delovima gde faktički on nakon rata ne postoji, tačnije na Severu Kosova, ne hajući previše za stavove zabrinutog i obespravljenog stanovništva u toj oblasti. Kompromis na Kosovu je u rukama onog ko je u datom trenutku ’jači’, ko dominira, ko ima moć ili podršku međunarodne zajednice. Milošević je propustio svoju priliku, propustiće je i ova zaslepljena elita kosovskih Albanaca.Niste više aktivno u politici. Zbog čega? Možda grešim, ali mislim da nije nužno biti član neke političke stranke, građanske inicijative ili pokreta da bi se neko aktivno bavio politikom. Posebno ukoliko živi na politički dinamičnom području kao što je Severno Kosovo. Politika je ovde, kao što je, na nesreću, i u ostatku Srbije naša surova svakodnevnica. I ja od te svakodnevnice nisam pobegao, niti mogu. Gotovo sve oko nas je politika. Aktivniji sam sada nego ranije, iako realno posle napuštanja GI SDP bez formalnog političkog angažmana. Prošle jeseni to je bila jedina moguća, časna, racionalna i ljudska opcija. Svaka saradnja sa Srpskom listom bi bila više od mazohizma posebno posle njihove uloge u medijskoj satanizaciji Olivera Ivanovića pred njegovo ubistvo. To me naprotiv nije sprečilo da se politikom aktivno bavim putem društvenih mreža, kroz stalne razgovore sa sugrađanima ili česte kontakte sa novinarima i medijima. Osim toga, sve to vreme sa nekolicinom bliskih prijatelja i istomišljenika u vezi zla koje je posejao Vučićev režim i njegova ispostava na Kosovu ’’Srpska lista’’, dosta ozbiljno razmatramo mogućnost da napravimo novu lokalnu građansku inicijativu i registrujemo je u oba sistema, srpskom i kosovskom. I vrlo smo blizu te odluke.

Kako vam izgleda opozicione scena u Srbiji, i kome naginjete u aktuelnoj raspravi - novim licima ili iskusnim liderima?Prilično heterogeno. I poprilično konfuzno. I u velikoj meri deprimirajuće. Osim toga što je sigurno većina naroda protiv režima Aleksandra Vučića ili postignutog jedinstva oko bojkota iz različitih razloga i motiva, ne postoji nikakve sinergije. Zajedništva. Ni minimuma saradnje neophodne za promene. Često puta čujem da su nekim opozicionarima veći problem drugi opozicionari nego Vučić, bilo to iz ideoloških, programskih ili nekih drugih razloga. I to nikuda neće dovesti, posebno imajući u vidu da je svako ko se suprostavi vlastima pod konstantnom baražnom vatrom tabloidnih medija u Srbiji.Lično sam pristalica novih lica. Posebno posle uspeha opozicije u Crnog Gori, koji može da nam posluži kao primer. Naravno to iz priče ne isključuje, starije i već iskusne političke lidere, koji su više nego poželjni da svojim znanjem i iskustvom, iz drugog reda, podrže i stanu iza novih lica, i tako zajedno sa njima načine ključan korak za promenu režima. Iskustva iz Crne Gore, ali i prethodnih predsedničkih, pa čak i poslednjih parlamentarnih izbora pokazuju nam da je očigledno je da birači žele nove ljude i politike, da ih to motiviše da glasaju ali da bez starih vukova u istim redovima nema promena. Potrebni su nam i naši Abazović, Bečić i Krivokapić. Ali nikako bez naših Mandića, Kneževića i Lekića u pozadini.Ono što je sigurno ni nova lica, niti iskusni lideri neće promeniti režim ukoliko se pre toga ne izbore za ravnoprvne izborne uslove, jednakiji pristup medijima sa nacionalnom frekvencijom i ne pronađu efikasan način sprečavanja izborne krađe na dan izbora. A tu nas čeka mnogo, mnogo posla.