6
Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2005. godine zvanično je proglasila 27. januar Danom sećanja na Holokaust. Međutim, način na koji se sećamo ove tragedije menjao se tokom decenija i, čak i danas, 80 godina kasnije, to je priča koja još nije u potpunosti ispričana.
Jedna kratka, rukom ispisana poruka iz 1942. godine započinje rečima: „Dragi dečače, bio sam presrećan zbog tvoje poruke iz maja. Zdrav sam. Nadam se da ću ovde ostati i ponovo te videti. Ostajem pun nade. Piši mi. Pozdrav, tvoj otac”.
PROČITAJTE JOŠ:
Ovo pismo je deo hiljada dokumenata koje čuva Vinerova biblioteka Holokausta u Londonu, jedna od najvećih arhiva Holokausta na svetu.
Pismo je napisao Alfred Džozefs, Jevrejin koji ga je poslao svom sinu Volfgangu, tada tinejdžeru koji je sa majkom pobegao u Englesku. Alfred je u to vreme bio zatvoren u logoru Vesterbork u Holandiji i još je mogao da šalje kratke poruke putem Crvenog krsta. Ono što Alfred nije znao jeste da je Vesterbork bio tranzitni logor, iz kojeg su zatvorenici slati u Aušvic. Volfgang se više nikada nije čuo sa svojim ocem.
Prvobitno, Aušvic je bio logor u kojem su nacisti smeštali poljske ratne zarobljenike. Kasnije, nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez, postao je radni logor gde su mnogi zatvorenici umirali od iscrpljenosti i gladi, što su nacisti nazivali – „istrebljenje radom”.
Međutim, od 1942. godine, Aušvic postaje simbol masovnog ubijanja, glavni logor smrti čija je svrha bila istrebljenje.
Snimci savezničkih trupa nakon oslobođenja logora prikazuju nemačke civile koje su vojnici prisilili da posete koncentracione logore. Na početku, kamere beleže nasmejane i opuštene građane, ali nakon što su prošli pored leševa i kostura izgladnelih ljudi – možda svojih bivših komšija ili kolega – njihova lica ispunjavaju šok i užas. Neki plaču, dok drugi okreću glavu ili skrivaju lice.
Evropa je posle rata priznala dubinu patnje. Ipak, kako je razumela one koji su bili odgovorni za te zločine?
Holokaust nije bio samo masovni zločin – to je bio zločin industrijalizovanog ubijanja. Zahtevao je visok nivo organizacije, podelu rada, specijalizovane zadatke i precizno planiranje kako bi „mašina smrti“ funkcionisala.
Savezničke kamere takođe beleže nacističke stražare – muškarce i žene – koji su sada u zarobljeništvu, siti i dobro odeveni. Kako je za njih masovno ubistvo postalo deo svakodnevice, „samo još jedan radni dan”? Ovaj moralni kolaps ostaje pitanje na koje ni 80 godina kasnije nemamo potpuni odgovor.
Godinama posle rata, pažnja javnosti bila je okrenuta obnovi Evrope, a ne razumevanju zločina Holokausta. Iako su neki nacistički ratni zločinci procesuirani, prioritet Zapadne Evrope tokom Hladnog rata bio je stvaranje demokratskog saveznika od Zapadne Nemačke.
Holokaust je skoro iščezao iz kolektivne svesti. Ljudi su želeli da „okrenu novu stranicu”. U tom narativu nije bilo mesta za priče preživelih logoraša, koji su bili lišeni dostojanstva.
Italijanski pisac i preživeli logora Aušvic, Primo Levi, napisao je memoare „Ako je ovo čovek” odmah posle rata. U njima je opisao užase Holokausta i sopstvenu borbu za preživljavanje. Ipak, 1947. godine nije mogao lako da nađe izdavača – čak ni u rodnoj Italiji. Knjiga je štampana u malom tiražu od 2.500 primeraka, prodato je svega 1.500, a zatim je nestala sa tržišta. Javnost nije bila spremna da se suoči sa tim pričama.
Kako profesor istorije Emeritus Džej Vinter sa Univerziteta Jejl kaže: „Primo Levi nije oprostio. Njegov odgovor nije herojski, već mnogo dublji”.
Tek 1960-ih godina interesovanje za Holokaust počinje da raste. Hapšenje i suđenje Adolfu Ajhmanu, jednom od ključnih arhitekata „konačnog rešenja”, bilo je prekretnica. Suđenje je emitovano na televiziji, a svedočenja preživelih prvi put su ušla u domove ljudi širom sveta.
Ovaj događaj poklopio se sa promenom stavova javnosti prema ratu. Generacija rođena posle Drugog svetskog rata stasavala je u 1960-im godinama, dok su rat u Vijetnamu i antiratni pokreti oblikovali novu svest.
Od tada, memoari Primo Levija postaju globalno priznati, dok je dnevnik Ane Frank prodat u preko 30 miliona primeraka.
Volfgang Džozefs, sin Alfreda Džozefsa, sve do avgusta 1946. godine nije gubio nadu da će naći oca. Nažalost, pismo Crvenog krsta obavestilo ga je da njegov otac nije među preživelima.
Volfgang je kasnije promenio ime u Piter Džonson i nastanio se u Velikoj Britaniji, gde je predao porodične dokumente Vinerovoj biblioteci Holokausta, kako bi sećanje na njegovog oca i milione drugih bilo očuvano.
Danas, kada je preostalo još vrlo malo preživelih, odgovornost da se Holokaust nikada ne zaboravi prelazi na buduće generacije.
Kako je Primo Levi napisao: „Ova rana se ne može izlečiti. Ona se proteže kroz vreme”.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
