Boban Stojanović i Jadranka Joksimović Foto: Medija centar TANJUG/ STRAHINJA ACIMOVIC/

Boban Stojanović, gej aktivista koji je 2016. godine otišao iz Srbije i potražio azil u Kanadi zbog sve učestalijih napada i pretnji na njega i njegovog partnera, a samo zato što je deklarisani pripadnik LGBT zajednice, napisao je svoj autorski tekst pod nazivom "Zašto sam otišao".

Tekst preuzet sa sajta pescanik.net, a mi ga prenosimo u celosti u nastavku.

„22. avgusta 2016. napala su me dvojica meni nepoznatih mladića u ulici Carice Milice na Zelenom vencu. Vraćao sam se u iznajmljeni stan u koji smo se preselili nakon što su članovi neonacističke grupe Kombat 18 napali moj stan na Vidikovcu u jesen 2013.

Događaj je izgledao ovako. Idem ulicom i dvojica mladića se zaustavljaju ispred mene. Zbunjen sam, izgledaju pristojno. Pokušam da ih zaobiđem, ali jedan pita: Gde bežiš, pederu? Zatim sledi: Znamo ko si? Brate, čemu ta parada i to? Moj odgovor je: Momci, zaista nema potrebe za ovim. Jedan stavlja ruku na moje rame. Znam da to nije dobar znak. Nemam gde. Oni su ispred. Sa leve strane prodavnice, sa desne ulica. Trotoar u Carice Milice je relativno uzak. Dobijam udarac najpre u rame, a potom i u glavu, u predelu desnog uha. Podižem glavu i primećujem da oko mene stoji bar osmoro ljudi. Starija žena u plavom kostimu, sede kose skupljene u punđu, skrštenih ruku o kojima visi torbica, stoji i gleda. Naslonjena na vrata prodavnice, dok puši, devojka iz obližnje bakalnice, mladićima koji su me napali dobacuje Ej! i pokazuje na kameru iznad vrata. Zarobljen u krugu posmatrača čekam sledeći udarac. Međutim, odgurnu me, nastave svojim putem govoreći: Peder, ljudi, evo ga peder!

Odmakao sam se od mesta napada i pozvao policiju. Došli su kroz dvadesetak minuta. Objasnio sam šta se desilo tu, na licu mesta, a zatim sam nekoliko sati proveo u policijskoj stanici. Izjavu sam dao tri puta. Telefonom sam bio na vezi sa svojim partnerom Adamom. Na Facebook stavljam komentar koji odmah prenose svi portali. Telefon neprestano zvoni. Nakon nekoliko sati dolazim kući. Tog dana, kao i sutradan, dajem bezbroj izjava medijima. Smatram da je važno da kažem šta mi se desilo. Većina ionako ne veruje da gej ljude batinaju svakodnevno.

Boban Stojanović
Boban Stojanović Foto: Medija Centar Beograd

Nakon dva dana zovu su me u policijsku stanicu Stari grad da identifikujem napadače. Nikada policija nije bila ekspeditivnija. U kancelariji dvojica policajaca. Jedan me ignoriše, drugi ljubazan tek toliko da nije neljubazan. Taj mi kaže da pogledam slike koje su na stolu. Slike su uzete sa sigurnosne kamere, ljudi su slikani odozgo, ali opet dovoljno nisko da im se prepoznaju lica. Pokažem dvojicu napadača. Bez reči, policajac povlači slike i postavlja set novih. Kažem: Da, sećam se, ovaj i ovaj. Policajac kaže: Slike su mutne. Ja kažem da nisu. On kaže: Jebi ga, brate, slike su mutne, ne možemo mi tu sad ništa. Pomalo zbunjen izlazim iz stanice.

Tih dana, prateći medijsku prašinu, dobijam mnoštvo pretnji preko socijalnih mreža. One koje sadrže: Znam gde stanuješ ili Video sam te kad izlaziš iz zgrade moraju da budu prijavljene. Nakon nekoliko dana sa inspektorima Policijske uprave Beograd radim na gomili prijava. Dok silazim niz stepenice zgrade u Despota Stefana srećem tadašnjeg upravnika beogradske policije Veselina Milića. Pita me kako sam, izražava žaljenje zbog napada. Pita da li imam koji minut jer Neko želi da me vidi. Policajac koji se tu našao vodi me u kancelariju kod Nekog. Prezime tog Nekog koje je Milić pomenuo zaboravljam. Umoran sam, iscrpljen, ne znam više gde udaram. Nalazim se u sali za sastanke, u sobi koja je zamračena debelim zavesama. Očekujem da neko uđe ili tako nešto. Na drugom kraju stola vidim nečije ruke. Neko mi je kaže da mu je žao zbog svega što se desilo i upozorava me da nije dobro da govorim toliko u medijima jer – utičem na istragu. Kaže mi da mogu da idem. Osim što se ne sećam sa kim sam razgovarao, ne sećam se ni lica te osobe, jer sam mu samo video ruke. Dolazim kući, prenosim Adamu šta se desilo i obojica shvatamo da to nije dobro. Odlučujemo da odemo, da pobegnemo. Raspitujemo se o vizi za Kanadu i kroz nedelju dana podnosimo prijavu.

Pročitajte još...

Nekoliko nedelja zatim organizatori Parade ponosa sreću se sa ministarkom Jadrankom Joksimović. Plan je da ministarka sa svojim osobljem bude u svom kabinetu, mi uđemo, kamermani i fotografi zabeleže rukovanje (koje u ovim situacijama traje besmisleno dugo) i onda mediji napuste prostor. Tokom rukovanja, koje prati zvuk kamera i kliktanje foto aparata, ministarka kaže: Kako si? Sve sam ispratila. Mnogo te ima u medijima. Skrati malo da ne rade Kurir i Informer. Okreće se ka kolegi iz organizacije i izgovara neke nevažne opaske. Život mi se pretvorio u scenario serije Homeland. Više ne znam ko je tu lud. Jedino što znam je da pretnje stižu s vrha. To saznanje je zastrašujuće.

Kasnije povezujem i shvatam da postoji istorija ucena. Negde u martu 2016. godine Sanda Rašković Ivić daje intervju za Radio Slobodna Evropa i kaže kako su svi njeni gej prijatelji – Srbende. Ovo smatram glupim, estradnim potezom, nedovoljno vrednim da se komentariše javno. Šta, uostalom, ta izjava znači? Istog dana dobijam poziv da se u jednoj dorćolskoj kafeteriji sretnem sa predstavnikom Jadrankinog kabineta. Dobio sam instrukcije. Prvo dolazi on, šalje mi SMS, onda dolazim ja. Kad završimo, prvo odlazim ja, zatim on. Jadrankin izaslanik plaća kafu. Okej. Razlog za sastanak je Sandina izjava. Zamoljen sam da u ime ministarkine podrške Prajdu napišem saopštenje za javnost u kome ću osuditi Sandu i njene komentare. Izaslanik se ne slaže sa mojim stavom da je to glupo. Poziva me da razmislim. Hm, možda je u pravu. Vraćam se u kancelariju sa čudnim miksom osećanja i pišem najbanalnije saopštenje ikada. Dovodim sve do apsurda i Sandu nazivam „peračicom krvavih košulja“. Sad, nije da nije. Šaljemo saopštenje, prenose ga tabloidi, dobijam zahvalnicu od ministarke.

Nedugo zatim pozvan sam u njen kabinet. Hitno. Sa nekoliko ljudi iz Ministarstva sedim u prostoriji koja očigledno dugo nije korišćena. Niko mi ne kaže zašto sam tu, samo mi kažu da imaju odličnu ideju. Stigla je i kafa.

Nekoliko minuta kasnije u prostoriju ulazi meni nepoznata ženska osoba. Pita me kako sam i šta imam završeno od škole. Odgovaram, ona postavlja potpitanja, ja odgovaram, ona vodi beleške. Zatim uzima telefon, nešto kuca i pokazuje mi ekran na kome je cifra, recimo 37.000. Kaže da ako prihvatim da radim u kabinetu, to će biti moja plata. Kažem da to nije moj plan, da sam ja aktivista, da ne želim da budem u kabinetu i odbijam tu neobično definisanu ponudu. Ta neka nepoznata uzdahne i kaže: Dobro onda, igraćemo se na drugi način.

Nakon nekoliko dana dešava se Prajd. Sve prolazi okej. Nedugo zatim privodimo stvari kraju, sabiramo utiske i Adam i ja odlazimo na dvonedeljni odmor na more. Kraj sezone, sve je prilično jeftino. Želeli smo da nismo u Beogradu. Moja paranoja ipak raste i počinjem da umišljam kako će neko provaliti u stan i ubiti nam mačku. Drugarica koja hrani mačku svakog dana šalje slike koje potvrđuju da je Mejsi okej.

Nakon povratka, tokom dve nedelje prodajemo stvari, čistimo kancelariju, prenosimo dokumente u druge organizacije pod izgovorom da selimo kancelariju, pa dok ne nađemo novi prostor. Jedan dorćolski Rom je presrećan zbog količine papira koji mu dajemo. Kad je kancelarija bila skoro prazna, on prilazi urolanom transparentu i pita: Je l mogu ovo da uzmem? Treba mi da pokrijem krov, ovo mi izgleda kao nešto dobro za moj krov. Kažemo mu da može, neka nosi. Bio je to transparent sa natpisom: Prajd. Normalno.

U Kanadu letimo jutarnjim avionom. Najpre za Amsterdam, pa za Kalgari. Iz Amsterdama poslednji put zovem majku. Kažem da idem na kratko u Kanadu da vidim kako tamo ide sa poslovima i to. Nikada se više nismo čuli. Mama je umrla nešto više od godinu dana kasnije. Dok je bila u bolnici u kontaktu sam sa poznanicom koja tamo radi. Molim je da mami daju bilo koji lek koji može da pomogne, platiću, nema problema. Kaže mi da ne radim to. Naime, ja tamo nisam i kad doktori to shvate, tražiće stalno da šaljem novac, a majci neće dati lek, već će ga preprodati drugima. Mama je umrla, a tata se ubio 40 dana kasnije. Bacio se pod voz. Familija je za sve okrivila mene.

Ovih dana se bavim problemom avganistanskih i ukrajinskih izbeglica. Radim puno, prekovremeno. Mora da se zaradi, da se plate računi, kredit za stan, hrana i sve ostalo. Prvi put u životu imam ušteđevinu. To se na zapadu nekako podrazumeva. Planiramo putovanja koja su bila stopirana pandemijom. Ide mi se na Maldive, nikad tamo nisam bio. Imao sam rak. Sad ga više nemam. Idem na redovne kontrole bez kese sa kafom i čokoladom. I svi su ljubazni. Pre godinu dana završio sam sa psihoterapijom. Kada sam prvi put razgovarao sa terapeutkinjom rekla je da imam mnogo nagomilane traume. Prolazili smo kroz sve to koristeći EMRD tehniku. Raduju me mala sećanja poput onog da je u predstavi Dogvil koja se igrala u savamalskom Mikseru, u jednom spotu iskorišćena slika mog stana na čijim je vratima bio nacrtan kukasti krst. Kao sopstveni put samoisceljenja našao sam poeziju. Pišem pesme i nekoliko stihova jedne od njih čine se kao dobar način da se zatvori ovaj tekst:

U ratu je najvažnije
Kroz nevidljivi nišan
Osmatrati šta rade
Oni koji nas brane
Ti su najopasniji

Mirišu nam krv i strahove
Prave društvo našoj nesanici
Kad rat jednom prođe
Tačno znaju
U koji pršljen
Da upere cev i šapnu

Daj mi nazad za onomad
Zato ne verujem svojima.“

BONUS VIDEO: Vučić o Evroprajdu

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (7)