Vladika Grigorije: Srbe na Kosovu ostavili su svi osim Boga

Mitropolit nemački Grigorije dobitnik je priznanja „Vitez poziva“ za 2024. godinu, koju dodeljuje udruženje eksperata LEX.

„Ova nagrada me istovremeno i raduje i rastužuje. Raduje me jer njeno postojanje već 18 godina potvrđuje da su istina i čast još uvek prepoznate kao vrhunski ideali. Rastužuje pak jer je broj onih koji se tim idealima dosledno rukovode očito nedovoljno veliki, te ih je potrebno izdvajati i nagrađivati za ono što bi zapravo trebalo da se podrazumeva“, kazao je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u nedelju u Beogradu, gde mu je, uz još nekolicinu istaknutih srpskih stručnjaka, uručeno priznanje.

Naglasio je da je u reči „vitez“ sadržano svo gospodstvo i odvažnost jednog naroda i njegovih istaknutih pojedinaca tokom istorije: dostojanstvo i časnost, plemenitost duha i, nadasve, spremnost na odricanje od sopstvenog dobra i privilegija u korist drugih i za druge, u korist onih koji to dobro i privilegije nemaju.

„Za taj čin odricanja potrebno je izaći iz sebe, nadvladati sopstvene sebične porive i potrebe i na prvo mesto i iznad svega staviti opšte dobro i uzvišene ciljeve. Jedino se iz tako nesebičnog duha rađaju plemenite ideje i dela. Takav nesebičan duh, pun potencijala za plemenita djela, projavljuje se danas među ovim mladim ljudima, studentima i đacima, koji se zalažu za opšte dobro, i to baš onda kada smo pomislili da vitezova više nema ili da ih je ostalo vrlo malo“, kazao je vladika Grigorije.

S njim su novinari KoSSeva upravo na Studentskom trgu u Beogradu razgovarali o viteštvu i Kosovu, o tome kako sagledava ova dva pojma.

Da li vitez kao pojam nosi danas ontološko značenje u savremenom društvu ili samo težimo da mu odredimo metaznačenje?

U svom obraćanju povodom uručenja priznanja pomenuo sam upravo to da reč vitez ima višeslojno značenje, te da je u našem narodu – bar sam ja na takvom uverenju odrastao a vidim da je slično i kod drugih naroda – vitez uvek neko ko je borac za čast. Borac pre svega za druge, jer on nikada nije borac samo za sebe. Zbog toga je zaista bila čast primiti pomenutu nagradu, premda verujem da mnogima zvuči arhaično kada pomenemo reč vitez u našem vremenu.

Međutim, mislim da je baš naš narod značenjski odnegovao tu reč i dao joj ontološko značenje. Zbog toga je ona veoma lepa i značajna, te bi bilo dobro da mladi ljudi žele da budu vitezovi, i to u najdubljem smislu te reči. Meni uvek na um pada jedan naš istinski vitez, Stefan Lazarević, koji je bio vitez ne samo po imenu i zvanju nego i po životu i ponašanju.

Ko su današnji vitezovi za Vas?

Vidim ih – to, naravno, uvek izvire iz moje teološke perspektive, iz mog učenja i verovanja – u onima koji štite nemoćne. Dakle, u hrabrim majkama, hrabrim sestrama, hrabrim radnicima i seljacima, među hrabrim ljudima koji rade u tužilaštvu, sudstvu, među hrabrim lekarima, profesorima, hrabrim studentima i đacima. To je ono što, u stvari, daje toj reči ogromnu snagu i dimenziju – pomisao da je uzvišeno biti vitez i da se za to treba boriti. I ono što je još važnije, to može da bude svako. Kada kažem svako, mislim svako u svom pozivu, bilo da je ratar ili akademik.

Šta je Kosovo u tom smislu za Vas, i kakvo Kosovo vidite sutra?

Kosovo je za mene zemlja vitezova, bilo je to u prošlosti, ali je to i sada. Ono što je još bitnije, mi mislimo da je danas na Kosovu potrebno da budu Marko Kraljević, Miloš Obilić i Devet Jugovića, ali zaboravljamo da možda zaista tamo, među tim preostalim narodom, postoje takvi ljudi baš u ovom smislu o kojem sam malopre govorio. Vitez je svako ko je još uvek na Kosovu, jer prosto je – znamo to vrlo dobro – danas mnogo teško biti na Kosovu.

Da se susretnete s Aljbinom Kurtijem i Vjosom Osmani, šta biste im kazali?

Rekao bih im da na Kosovu nemaju nikog bližeg od nas i da mi nemamo nikog bližeg od njih, te da moramo međusobno razgovarati. Oni s nama i mi s njima. Da moramo razgovarati dugo i otvoreno. Da moramo razgovarati o našim ranama, o našim nesuglasicama, da moramo razgovarati o našoj budućnosti, jer istina je da jedni bez drugih nemamo budućnost.

Može da priča predsednica Kosova s predsednikom Amerike, Francuske, Italije, isto tako i predsednik Srbije, ali oni moraju da pričaju prvenstveno jedni s drugima, iskreno i otvoreno, ma koliko to bolelo.

Na izmaku smo kalendarske 2024. Da li je ona po događajima u svetu bila bliže đavolu ili Bogu?

Na jednom mestu u Svetom pismu stoji da ovaj svet leži u zlu (1 Јн. 5:19), ali to nije krajnja kategorija, to nije trajno i konačno stanje. Završava se jedna godina, ali borba između dobra i zla se nastavlja.

Šta je ova godina posejala za sledeću?

Pre svega to što se pojavila mladost koja će da se bori za život, za pravdu i dostojanstvo – to su naši studenti i đaci. Za mene je to nešto najlepše što se moglo dogoditi na kraju ove strašne godine, u ovom sluđenom svetu u kojem živimo i u ovoj sluđenoj zemlji. Ta mladost koja je razborita, koja zna šta priča, koja zna šta hoće – ona je naša najveća nada.

Evo nas ovde na Studentskom trgu, da ste sada u centru Kosovske Mitrovice, i u metohijskim selima, šta biste poručili Srbima?

Poručio bih im da su ih, nažalost, svi ostavili osim Boga.