Često u prošlosti. Retko u sadašnjosti. Nikad u budućnosti. To je naš odnos prema Kosovu. Na taj način funkcionišemo već decenijama. Možemo li da, ne odustajući od sebe, idemo napred? Mnogo je onih koji će reći ne. Ja ću reći da. Ali uz realno sagledavanje sebe i prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Prošlost: Realnost je da nas je Slobodan Milošević, ne shvatajući da se svet menja, doveo do toga da nas najmoćniji deo sveta bombarduje. Nije shvatio da je pao Berlinski zid, podržao je pogrešnu opciju u Moskvi, odbio je devedesetih saradnju sa Amerikom, koja je izabrala Srbiju za svog saveznika na Balkanu, nije želeo da u Dejtonu, uz rešavanje problema u Bosni, napravi i dogovor za Kosovo… Mesecima su nam socijalisti poručivali da NATO ima rakete, ali mi imamo Slobodana Miloševića, a radikali da ćemo, ako nas NATO napadne, sve Albance proterati preko Prokletija… Svi koji su upozoravali da će takva politika dovesti do katastrofe bili su označeni kao izdajnici. Rezultat je poznat – kapitulacija je potpisana u Kumanovu, vojska i policija su se povukle sa Kosova, a država Srbija je ostala prisutna samo na severu. Od 2000. godine se sve srpske vlade, bez obzira ko ih čini, trude da, sa realno malo šansi, smanje štetu te neodgovorne politike.
Sadašnjost: Na Kosovu i Metohiji i dalje žive i Srbi. To je najveći uspeh ostvaren u ove 23 godine. Ostvaren zahvaljući mnogo manje državi, a mnogo više ljudima koji tamo žive, Žive teško, izloženi su često maltretiranju vlasti u Prištini, ali i posledicama odluka neodgovorne vlasti u Beogradu. Posebno su maltretirani od strane kriminalnih struktura koje dominiraju severom. Lično sam to na svojoj koži osetio kada sam bio samo jedan dan – nekoliko sati u Leposaviću. Srbi takav život žive 365 dana godišnje.
Pritisak Evrope na Srbiju je veliki, posebno je počeo da raste kada su srpske vlasti odlučile da dijalog o tehničkim pitanjima, koji su Ujedinjene nacije prebacile na Evropsku uniju, pretvore u dijalog o statusu. Analiza tih odluka bila bi vraćanje u prošlost i time ništa ne bi dobili. Analiza sadašnjosti nam govori ključnu stvar – najvažnija je bezbednost i mogućnost opstanka Srba na Kosovu i Metohiji. Život svakog od njih je važniji od tablica ili papira koji će dobijati kosovski Albanci kada ulaze u centralnu Srbiju.
#related-news_1
Budućnost – ključna reč. Budućnost Srbije. Samo jaka Srbija u kojoj ljudi dobro žive i koju ne napuštaju njeni građani, ima budućnost i može da se bori za Kosovo. Jaka Srbija je moguća samo u okviru Evrope, jer izdvajanje od ostatka kontinenta ne vodi nigde, osim u ponor. Jaka Srbija, koja može da izdrži sve pritiske u razgovorima sa Albancima, je moguća samo ako se oko Kosova postigne nacionalni konsenzus svih relevantnih političkih stranaka, ali i SANU, Univerziteta, Srpske pravoslavne crkve…. Do konsenzusa možemo doći samo definisanjem onih stvari oko kojih se svi možemo složiti. Za Stranku slobode i pravde to su poštovanje Ustava Srbije, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, ali i spremnost da se sa albanskom stranom i predstavnicima međunarodne zajednice razgovora o svim temama, osim o priznaju Kosova. Jer to nije opcija.
Ako sednica skupštine Srbije bude išla u tom smeru, ako se ne pretvori u međusobne napade i prikupljanje političkih poena busanjem u grudi i iznošenjem predloga za koje je jasno da su nerealni, onda imamo šansu i kao društvo i kao država. Ako kroz argumentovanu debatu smanjimo podele koje nas izjedaju decenijama, ako prestanemo da one koji drugačije misle nazivamo izadajnicima, ako prihvatimo činjenicu da svi koji živimo u Srbiji volimo sopstvenu zemlju, onda imamo šansu. Ako nastavimo na isti način kao do sada ugrozićemo ne samo činjenicu zasnovanu na međunarodnom pravu da je Kosovo deo Srbije, već ćemo ugroziti i opstanak Srbije.
Na nama je. Od nas zavisi.
BONUS VIDEO: Dragan Đilas gostuje na Newsmax Adria
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare