Dragan Đilas, Dragan Djilas, intervju
Dragan Đilas Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, u autorskom tekstu objavljenom u nedeljniku NIN, osvrnuo se na svoju nedavnu posetu SAD i opisao kako vidi trenutnu spoljnopolitičku poziciju Srbije.

Autorski tekst Dragana Đilasa, objavljen u novom broju nedeljnika NIN, prenosimo u celosti:

Da, bili smo u Americi. Da, dobili smo nivo sagovornika viši nego bilo ko, ko je do sada kao opozicija dolazio iz Srbije. Da, rekli su nam da su šokirani potpisivanjem sporazuma Selaković-Lavrov, pominjali da će Evropa oštro reagovati i da se očekuje oluja, ali i rekli da i dalje žele da razvijaju dobre odnose sa Srbijom. Pominjali investicije i približavanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji.

Pročitajte još...

Ne, nisu pominjali nikakve rokove ni datume. To ostavljaju Srbiji. Kao što nam ostavljaju da sami nađemo odgovor na pitanje: „Kuda dalje – gde idemo?“

„Da bi stigli tamo gde smo krenuli moramo prvo da znamo gde smo!“ Ovako glasi legendarna rečenica iz filma Gladijator, koja kao da je pisana za nas. Jer mi danas, kao i mnogo puta u poslednjih nekoliko decenija, izgledamo kao država koja niti zna gde je, niti zna kuda je krenula. Danas, kada je svet na ivici rata, kada je sve ili crno ili belo, nemanje snage da realno sagledamo sebe, da kažemo zaista gde smo, vodi nas u opasnost da za pola veka nestanemo i kao narod i kao država. Svi oni koji misle da preterujem neka sami izračunaju koliko će nas biti za 50 godina ako se nastavi trend po kome nas je svake godine manje za sto hiljada.

Decenijama se delimo na patriote i izdajnike, partizane i četnike, tvrdimo da su građansko i nacionalno nespojivi pojmovi… Decenijama odbijamo da prihvatimo da svi koji živimo u Srbiji volimo svoju zemlju i da smo samim tim patriote, da smo i Srbi i građani Srbije, da partizani i četnici ne postoje još od 1945. godine, kako to jedne večeri pre dvadesetak godina ispod Gučeva reče Matija Bećković. Odbijamo da shvatimo da postoje teme oko kojih mora da se napravi nacionalni konsenzus, kao i da to što o nečemu drugačije mislimo nije razlog za mržnju, već šansa da na poštovanju različitosti postanemo bolji. Tretiramo srpemnost na kompromis kao slabost, a ne kao snagu.

Uvek nam je neko drugi kriv za sve loše što nam se dešava. Ne prihvatamo da snosimo najveću odgovornost za to što je Srbija danas zemlja uništenog sistema vrednosti u kojoj se loše živi, u kojoj je plata među najnižima u Evropi, u kojoj cvetaju kriminal i korupcija, u kojojni radnici ni investitori nisu zaštićeni, koja više čuva strane, nego domaće privrednike, koja dozvoljava da se iz nje izvoze sirovine umesto finalnih proizvoda, u kojoj propadaju dva najveća potencijala – energetika i poljoprivreda. Postali smo zemlja u kojoj se ne vrednuju obrazovanje i rad, već sposobnost da se kroz „kombinacije“ napravi novac.

Analiza kako smo došli dovde nas vraća u prošlost i ne donosi nam ništa. Strahote sadašnjosti sam samo pomenuo. To nije ni deset posto svega lošeg što nam se dešava i čega smo svi, više ili manje, svesni. Samo je pitanje koliko smo hrabri da dijagnozu stanja sebi saopštimo.

Pre trideset godina nas je vodio čovek koji nije shvatio da je pao Berlinski zid. Posledice trpimo dan danas. Danas se gradi novi Berlinski zid. Pred nama je pitanje sa koje strane tog zida želimo da budemo. Ili da budem precizniji, pošto smo geografski deo Evrope i pošto su svi u Evropi odabrali stranu, pred nama je pitanje da li ćemo se opredeliti da unutar ove strane tog zida budemo ostrvo oko koga će ostali podići zid. Prestrašno je sve što se dešava, niko normalan se ne raduje kada sve to vidi, ali to je realnost. Surova i poražavajuća.

Svako ko misli da bi Srbiji zadržavanje pozicije takozvane neutralnosti donelo dobro greši. U ovakvoj podeli neutralnost se tumači kao pripadanje drugoj strani. To bi značilo, pre ili kasnije, dovođenje Srbije u poziciju Belorusije – odlazak investitora, nemogućnost vraćanja kredita, gubitak radnih mesta, smanjenje ionako malih plata i povećanje broja onih koji zauvek napuštaju Srbiju. Možda i neke zvanične, uz nezvanične sankcije kojima smo već izloženi.

Dragan Đilas Foto:TANJUG/ JADRANKA ILIC/

Postoji i druga opcija. Prihvatanje pravila koja važe za sve u Evropi, bez obzira da li se sa njima slažemo ili ne, jer se po tim pravilima igra ova „igra“. Usklađivanje spoljne politike sa spoljnom politikom Evropske unije, ali i prihvatanje principa na kojima napredna Evropa počiva. Sloboda mišljenja, profesionalni mediji, nezavisno pravosuđe, obrazovanje kao prioritet, borba protiv korupcije kroz specijalnog tužioca i njegovu tužilačku policiju, potpuni obračun sa kriminalom bez obzira na imena nosilaca istog. Ulaganje u poljoprivredu i energetiku, zaštita reka, zemlje, vazduha – ulaganje u ljude. Sve nabrojano i još mnogo toga staje u dve reči – interes Srbije. To je jedino čime danas treba da se vodimo.

Krajnje je vreme da shvatimo da, osim u ratu, ne postoje zemlje prijatelji i zemlje neprijatelji, već da svaka od njih donosi odluke u skladu sa svojim interesom. I uvek je svakoj od njih njen interes na prvom mestu. Vodeći se svojim interesom jedni su nas bombardovali, drugi u Savetu bezbednosti podigli ruku (ili je nisu podigli protiv) i kad se odlučivalo o sankcijama i o zabrani izvoza oružja u Srbiju i o formiranju Haškog tribunala. Jedni su iz svog interesa ušli sa svojim trupama na Kosovo i napravili bazu, drugi su iz svog interesa 2003. povukli svoje trupe sa severa Kosova ostavljajući srpski narod bez zaštite onih čiji su dolazak slavili 1999. godine. Jedni investiraju u Srbiju jer im se to isplati, drugi ispod cene kupuju kompanije koje koriste naše prirodne resurse, jer im se to takođe isplati.

Jedni su ulagali u razvoj demokratije jer veruju da je ona neophodna za razvoj svake države i društva, drugi to ne rade ni kod sebe, pa nemaju interes da to rade ni kod nas. Jedni će uvesti kvote na čelik jer čuvaju svoje železare, drugi neće uslišiti više puta ponovljenu molbu da dozvole izvoz 10.000 fiata proizvedenih u Kragujevcu, jer takođe čuvaju sebe… Osim jednih i drugih, postoje i treći i četvrti i peti… I svi oni se rukovode svojim interesom. Došlo je vreme i da se mi ponašamo na isti način. Da gledamo naš interes.

Da li je naš interes da kao u Slovačkoj plate lekara porastu šest puta za deset godina? Da li je naš interes da kao Hrvatska pre nekoliko dana dobijemo devet milijardi evra od EU za jačanje kohezione politike, posle deset milijardi koje su dobili za smanjenje posledica štete koju je izazvala pandemija korona virusa? Da li je naš interes da radnici imaju prava, a investitori sigurnost kao u Nemačkoj? Da li naš interes da imamo obrazovanje kao u Finskoj? Da li je naš interes da poljoprivrednici imaju subvencije kao u Holandiji? Da li je naš interes da čuvamo svoj identitet, jezik i kulturu kao što se to radi u Francuskoj? Da li je naš interes da država brine o svojim građanima kao u Švedskoj? Može se postaviti još dosta sličnih pitanja, ali mislim da je dovoljno. Siguran sam da će velika većina, da ne kažem svi, odgovoriti potvrdno na svako od njih. Potvrdni odgovori znači da želimo da živimo kao što žive građani zemalja Evropske unije.

Da li je neophodno da budemo i formalno deo Evropske unije da bi ispunili sve ove ciljeve? Nije, možemo mnogo toga i sami. Ali ono što je neophodno je da nastavimo da se krećemo u tom pravcu, a ne da odemo na drugu stranu. Da, ne čekajući formalno članstvo, uradimo sve što je do nas da bi živeli kao sav pristojan svet. I da napokon shvatimo da je Evropska unija, uz sve njene mane, zaista dobro mesto za život, te da prihvatimo da poštujemo pravila koja u njoj važe. Pa nije slučajno da u EU svi hoće, a da niko iz nje da izađe neće. Osim Britanaca koji sada rekordnim padom BDP-a i rastom inflacije plaćaju cenu svoje pogrešne odluke.

Ako to ne uradimo ostaće nam samo da slušamo refren jedne stare pesme koji kao da je pisan za današnje vreme. „Ni na istok ni na zapad na sever ni jug, nigde nigde, bez tebe se vrtim još u krug.“ Ima u ovoj pesmi, u prvoj strofi ispred refrena još stihova koji su više nego korisni da se čuju. Ali da se zaustavim samo na refrenu. I da se nadam da ćemo ovoga puta prelomiti pametno. Ako to ne uradimo ni sada, kao što nismo pre trideset godina, bojim se, novu šansu nećemo imati.

BONUS VIDEO: Izjava Dragana Đilasa posle sastanaka u Vašingtonu

Komentari

Svi komentari (4)