Opasnije je sa kulturom: Autorski tekst Branka Miljuša, narodnog poslanika SSP-a

Evo i dokaza. Po prvi put od svog osnivanja nisu održani FEST i BITEF, kao ni Niški filmski festival. Narodno pozorište, u kojem su se predstave igrale čak i za vreme bombardovanja – ne radi zbog renoviranja, a kada radi, onda glumci štrajkuju; Šabačko pozorište visi o koncu. Sajam knjiga je nekako održan, ali uz nikada manju posetu. Istovremeno, glumac Milan Marić upoznao nas je sa postojanjem tzv. crnih glumačkih lista, na kojima su svi oni koji su podržali proteste nakon pada nadstrešnice.

Ovo neočekivano ponašanje drugova umetnika zbunilo je sve na naprednjačkom dvoru. Jer šta će glumci na ulici kada im je predsednik toliko toga dao, zašto „mašu crvenim ručicama“ kada je Telekom razbacivao milione da ih uposli, da nemaju vremena da se bave smrtonosnim režimskim pokerom – nesposobnošću, nestručnošću, kriminalom i korupcijom. Kako je došlo do greške u tom savršeno osmišljenom projektu, kada taj scenario tako dobro funkcioniše sa statistima na mitinzima i u rijaliti programima?

Raspad tog projekta spremno je dočekao samo Dragan J. Vučićević. Po komandi, on iz buđave fioke izvlači unapred spremljene tekstove u kojima se umetnici koji neće da ćute proglašavaju plaćenicima, neprijateljima, bednicima, ustašama, narkomančinama… Kao bonus nude se „dokazi“ o milionima kojima „država puni džepove razmaženih glumaca“. Tako je Prvi lažov Srbije i zvanično otvorio sezonu lova na umetnike koji ne razumeju da ćutnja nema alternativu ako ti država Srbija nešto plaća.

„Bez kulture i relativne slobode koju ona podrazumeva, društvo, čak i kada je savršeno, nije ništa drugo do džungla“, našli bi pripadnici novokomponovane elite, koja uzbuđeno citira Dragana J. Vučićevića kod Kamija, da nisu za letnju lektiru čitali Šešeljevu krvavu beletristiku.

Ovako su, u sumrak Vučićevog zlatnog doba, kulturni radnici postali nepotrebni i preteći višak, promašena investicija koja predsedniku kvari imidž. I dok krizni timovi skupim PR tekstovima po zvučnim svetskim medijima pokušavaju da peglaju „ugled“ predsednika, on bi da sa Bokanom, Šešeljom, Karleušom, Bajom Malim Knindžom i osuđenim kriminalcima koji vrebaju iz Pionirskog parka režira već pomenutu džunglu. Pošto su prethodno upokojene sve institucije, nema nikog da reaguje, pa se pod krilaticom „narod to voli“ sve pretvara u rijaliti-kolegijum u kojem se tapše na komandu i podstiče nasilje nad drugačijima ili onima koji drugačije misle. I tako prolaze dani – teže nego godine.

Jednom će se i o ovom vremenu snimiti film ili praviti predstava. Do tada treba da preživimo. I mi i kultura. Treba da preživimo sistem u kojem je kultura dekor, a javnost publika koja tapše na komandu. Od nas se traži da ćutimo i žmurimo. Ja neću, jer znam da se odricanjem od kulture i umetnosti, i pečata koji ona ostavlja, odričemo sposobnosti da prepoznamo slobodu i snage da je branimo. Ti odluči sam, ali znaj da umetnost i kultura nemaju nikog osim nas, kao što ni mi nemamo ništa bez njih.

Srećna nova 2026. godina.