Kako najmlađi i najstariji član redakcije "Nova" vide 5. oktobar, 25 godina kasnije: Anđela, Ranko i jaz od 35 leta

Evo šta su rekli:

Anđela Đokić (rođena 2002. godine)

Kao najmlađem članu redakcije, 5. oktobar za mene predstavlja simbol inata, otpora i ujedinjenja. Osim toga, 5. oktobar vidim kao podsetnik koliko je borba za pravdu stalna i nikada gotova. Solidarnost ljudi, pokazala je da su promene moguće. Iako se tada nisam ni rodila i ne mogu da doživim tu atmosferu, roditelji su mi često prepričavali taj dan. Sećam se da su mi govorili da je šteta što se nije desio 6,7,8… oktobar, jer da jeste, možda svega ovoga ne bi bilo ni danas. Nadam se da će mlađe generacije opravdati borbu koju su vodili naši roditelji i da će, posle svega, oni na nas biti ponosni.

Ranko Pivljanin (rođen 1967. godine)

Sećanja su varljiva stvar. Neke konkretne detalje slabo pamtim, ali oni su toliko puta ispričani da bi to bilo samo trošenje reči i besmisleno ponavljanje. Eto, ako već mora, setiću se da sam tada bio u ozbiljnoj kondiciji, jer sam policajcu koji je iskočio iz nekog haustora u tadašnjog General Ždanovoj sa isukanim pendrekom sa namerom da mi istim premeri širinu leđa, utekao brzinom Huseina Bolta. Sećam se i da sam se kao reporter idući ka zapaljenoj zgradi RTS u Tašmajdanskom parku susreo sa slikom koja je svojom bedom i banalnošću bacala senku na svetlo te „narodne revolucije“. Neki svati su što u rukama, što u kolicima iz supermarketa vukli uređaje iz televizije, risivere, montažne jedinice i sličnu skalameriju, a da si ih pitao za šta će im teško da bi iko od njih umeo da odgovori.

Međutim, kad ozbiljno pomislim (i promislim) na 5. oktobar 2000. prvo mi padne na pamet da sam bio četvrt veka mlađi i četvrt tone naivniji. Imajući prethodna iskustva sa (neuspelim) Devetim martom, događaj iz oktobra mi je bio ohrabrenje i rodno mesto nade da smo konačno pobegli od bede, propasti, budala i političkih (i kadrovskih) promašaja i konačno došli sebi i prodisali. Držalo me je neko vreme, i ličilo je na boljitak, mirisalo na priključivanje normalnom svetu, a onda su krenule sumnje i dileme. I priča o propuštenom Šestom oktobru nad kojim i danas nariču „prvoborci“ te srpske oktobarske revolucije, vajkajući se i hoteći reći kako posao nije dovršen. Nisam sklon da se složim sa takvom definicijom, pre bih rekao da glavni posao jeste bio obavljen, ali da mi nismo baš znali šta dalje s njim i kako da ga valorizujemo i postavimo kao temelj nad kojim više neće nići pogrešna (i bespravna) građevina.

Kao što, na žalost, vidimo 25 godina kasnije, ispostavilo se da smo tu pobedu i njen potencijal izbagatelisali i vratili se na početak, sanjajući i nadajući se da ćemo stvar rešiti nekim novim Petim oktobrom. I da se desi, džabe nam je ako ćemo ga proigrati kao što smo uradili sa onim prvim.

Sa ove distance mi se čini da sve te velike pobune sa zavodljivim idejama često budu samo ispusni ventil nagomilanog nezadovoljstva koji vlast ili iskoristi u datom momentu da se narod „izduva“, ili „kapitulira“da bi se u modifikovanom ili originalnom obliku opet vratila. Nekako se svaki put ispostavi da dok se iz sedla izbaci Kurta, istovremeno drže uzengije Murti koji ne menja ni način jahanja, niti se odriče biča, a dogodi se da „koaliciono“ zajašu i jedan i drugi. Zato smo mi ovde i danas siročad izneverenih očekivanja što 9. marta, što 5. oktobra , što ovogodišnjeg 15. marta, sutra možda ovogodišnjeg 1. novembra, jer ne igramo utakmicu svih devedeset minuta, već računamo da je rešimo u jednoj sekundi, na o ruk i obično u zaustavnom vremenu.

Mnogi su skloni da sve nade polažu u prevratnički kapacitet ulice – aktuelni režim svim onim šta i kako radi zaista provocira takav rasplet - ali zar je zaista poenta da nam se politički život pretvara i svodi na oblik u kome nas, minimum deceniju, kinje autokrate i diktatori a mi se, tek kad dogori do nokata, dižemo na „ustanak“, rušimo ih, pa opet ispočetka. Nije pravo pitanje da li treba i da li možemo da ih (s)rušimo na ulici, već kako nam se takvi politički hohštapleri iznova zadese i gde je ta falinka u nama koja takvima otvara, a nama zatvara put. Dok se ona ne locira i ne ispravi džaba su nam svi mitinzi, demonstracije, protesti pa i Peti oktobri.