Gurnuti smo pod nadstrešnicu. Šta čekamo?

Zbog onoga što se desilo u Novom Sadu, padaju vlade. U Srbiji je predsednik Aleksandar Vučić rekao da zbog tragedije traži političku i krivičnu odgovornost.

Zasad smo videli pranje ruku, prebacivanje odgovornosti na Zavod za zaštitu spomenika, te na projektante iz 1964., te sve je rekonstruisano samo baš ta nadstrešnica nije, te dešava se to i u Evropi, pa šta je bilo sa privatnim noćnim klubovima „Kontrast“ i „Laundž“… Eto, kao to se desilo za vreme bivše vlasti. Pa nisu ove privatne klubove otvarali ni Boris Tadić ni Mirko Cvetković, a ovo stratište, tek obnovljenu, a urušenu stanicu, otvarali su i Vučić, i Vesić, i Maja Gojković, koji su hvalili posao da je urađen kako treba i po najvišim standardima i tako postali lični garanti za bezbednost Železničke stanice, koja je puštena u rad bez upotrebne dozvole.

Govore nam ljudi vlasni i njihovi botovi kako je potpuno normalno da se u rekonstrukciju zgrade Železničke stanice spiska 16 miliona evra i da se posle tri meseca sruši nadstrešnica koja tom prilikom ubije 14 ljudi.

Meni ovo nešto ne miriše da će da vodi ka prihvatanju odgovornosti već ka njenoj relativizaciji, ma šta govorio predsednik. Nudio je on i porodici Stanike Gligorijević, koju je na naplatnoj rampi pokosio službeni automobil tadašnjeg direktora „Koridora Srbije“ Zorana Babića. Dao je nadu porodicama mladića stradalih u pećkom kafiću „Panda“ da će saznati strašnu istinu o pogibji najmilijih. Niti su Gligorijevići videli sporna dva minuta snimka, niti su porodice mladića iz Peći saznale ko im je streljao najmilije. Svašta je on nešto nudio i obećavao, a posle – cvrc, moša.

Ko je odgovoran za pogibiju sedmoro ljudi prilikom pada helikoptera kome je usred leta promenjeno mesto sletanja protiv čega se posada bunila? Ko je odgovarao za pogibiju osmorice rudara u rudniku Soko, koji su pre tragedije upozoravali na povećanu koncentraciju metana?

Plašim se da će vam odgovor na ova pitanja odgovoriti i na to ko će da odgovara za javašluk tokom radova na rekonstrukciji novosadske Železničke stanice i smrt 14 ljudi.

Ko je kriv zato što Miloš nikada neće istrčati na fudbalski teren i što on i Anđela neće uspeti da ostvare snove koje su i tog dana zajedno sanjali na klupi ispod nadstrešnice, što male Tina i Sara nikad neće stići na vikend kod dede, gde su krenule, što ih nikad više roditelji neće zagrliti niti prekoriti, što Vukašin neće dočekati da zagolica osmo unuče, i što je Sanja preživela pogrom u Hrvatskoj, a nastradala tamo gde je pronašla utočište? Koje kriv što je 14 života prekinuto pod tonama betona, armature i stakla?

Pa zna se ko će. Žrtveni jarac! U ovoj naprednjačkoj prčevini neko će da dobije zadatak da istrpi karteč kletvi i uvreda javnosti, a zauzvrat će već dobiti nešto što bi trebalo da daleko prevazilazi njegove jareće potrebe i potrebe njegove porodice. Uvek je tako u tom svetu bilo. Nekom rat, nekom brat. Jednom stradanje, drugom ladanje.

Firme koje su radile nadzor nad radovima na Železničkoj rade i na Nacionalnom stadionu, Trgu Nikole Pašića i mnogim prugama, pa vi vidite kuda ćete da putujete i hoćete li otići neki vikend na taj famozni Nacionalni stadion.

Korupcija, njihova pohlepa i apsolutistička vlast sve su nas nagurale ispod neke krhke nadstrešnice.

Hoćemo li samo stajati i ćutati?

BONUS VIDEO: