Završila se još jedna izborna noć, a zimski izbori - makar prema preliminarnim rezultatima - nisu doneli lošu sreću Vučiću i SNS. Naprotiv: gutanjem glasača SPS i usponom antivaskera Branimira Nestorovića, naprednjaci su ojačali svoj stisak nad onim delom biračkog tela koje nije bilo deo koalicije "Srbija protiv nasilja". Mnogo je negativnih, ali ima i pozitivnih impulsa.
Najpre, izlaznost. Mantra o tome da je opoziciji potrebno pet odsto više birača na ovim izborima da spuste SNS na brojku sa kojom ne mogu lako (ili nikako) do vlasti se pokazala delimično tačnom.
Izlaznost na parlamentarnim izborima 2022. bila je 58,6 odsto, a na ovim, čini se, neće doseći 60 odsto. Naravno, ne možemo da budemo sigurni, jer je RIK – institucija koja realno ne postoji još od prethodnih izbora kada im je Vučić preoteo posao kontrole izbornog procesa i brojanja glasova – odbio da da konačnu brojku izlaznosti na ovim izborima. Poslednja procena Crte kaže da je izlaznost bila – oko 59 odsto.
Isto važi i za izbore u Beogradu, na koje je prošle godine izašlo 57, odsto, pa iako je u Beogradu (verovatno) izašlo više glasača od toga u ovom izbornom ciklusu – nije 5 odsto više. Dakle, uprkos pokušaju mobilizacije opozicije, i pokušaju mobilizacije građana kroz „ProGlas“, značajnog skoka u izlaznosti nije bilo, i u tome treba videti deo razloga za poraz.
Vučić je usisao SPS
Šta kažu poređenja rezultata od prošle i ove godine na republičkom nivou? Koalicija oko SNS prošle godine osvojila je 42,3 odsto glasova, a njihov koalicioni partner SPS 11,1 odsto. Ove godine – drugačija slika: SNS je, prema poslednjem preseku CESID-a, na 46,3 odsto, a SPS se skoro prepolovio – samo 6,6. Zato je, s pravom, Dačić najavio izbor novog lidera stranke. Ne treba stavljati ruku u vatru da će se to i desiti, ali da ima razloga – ima.
Šta se dogodilo u Beogradu?
Najpre, očigledna krađa na izborima. Iako ovakve ocene ne treba davati olako, evidentno je bilo da režim sprovodi organizovano glasanje sa glasačima „preko Drine“: čak i u zarobljenom sistemu moglo se to videti na primeru akcija oko beogradske „Arene“.
SNS je, uprkos tome, ili ostao na istom ili pao za poneki procenat: Vučićeva projekcija ih „drži“ na 38 odsto, isto kao i prošle godine, ali je realno da taj procenat bude nešto manji (kad se prebroje svi glasovi, imajući u vidu da prvi stižu oni sa ruba Beograda).
U „Srbiji protiv nasilja“ smatraju da su osvojili makar isto toliko, s tim što iznose podatak da je u Srbiju, odnosno u prestonicu, „uvezeno“ bar 40.000 glasača. To je mnogo i menja izbornu sliku Beograda. Prostim sabiranjem procenata „Ujedinjenih za pobedu Srbije“ i koalicije „Moramo“ od prošle godine, dolazi se do brojke od 32 odsto osvojenih glasova, tako da je opozicija – očigledno – poboljšala rezultat.
Šta se desilo sa desnicom?
Zemljoitres je progutao desnicu u Srbiji sinoć. Bukvalno: Dveri i Zavetnici – koji su zajedno prošle godine imali skoro 7 odsto glasova u Beogradu – ostali su nadomak cenzusa. Narodna stranka je, prema Cesidovim podacima, na republičkom nivou ispod 1 odsto (što znači da mora da vrati sredstva dobijena za izbore u kasu RIK), a od njih je za 0,3 odsto bolja koalicija Radulović-Tadić, stranka nejasne ideološke orijentacije. Razočaravajuće.
Treba očekivati da su rezultati u Beogradu nešto manje strašni za poslednje dve pomenute grupacije, ali su, očigledno, daleko ispod cenzusa. Još jednom se pokazalo da desna opozicija, ako nije ujedinjena, teško može da bude značajniji faktor na izborima, ali i još nešto: Nestorović im je bukvalno ukrao birače, ukrao ideologiju i začinio je teorijama zavere, koje u svetu krase i lidere velikih nacija, poput Trampa ili novog argentinskog klonva-predsednika. Nestorović je, dakle, uhvatio hajp.
Šta sad?
U naslovu smo nagovestili neke dobre i neke loše vesti za opoziciju u Srbiji, pa ajde da ih skupimo na jedno mesto.
Najpre loše, a prvo najgora: opozicija nema taktiku kako protiv krađe izbora. Nezavisno od toga koliko je glasova „uvezeneno“, koliko je kupljeno a koliko „iznueđeno“, koliko god da ih je – opozicija ne može da ih otkine SNS. Za rešenje tog pitanja potrebna je nova strategija, a možda i novi ljudi. Jer, ma koliko, primera radi, Zdravko Ponoš sinoć pozivao da se sačeka sa ulicom i da se stvari reše kroz izbore, fakat je da opozicija ne može da dobije čak ni Beograd ako ne može da zaštiti izborni rezultat. Glasači opozicije onda, s pravom, mogu da se pitaju – čekaj, a što ja uopšte da glasam?
Šta je još loše? Definitivno nije bilo izrazitog skoka u izlaznosti na ovim izborima, uprkos velikim naporima u kampanji. To samo potvrđuje da u zemlji bez slobodnih medija ne može biti fer izborne trke, ali to smo već znali. Ono što nismno znali jeste da taj „prozor“ ka biračima, onima koji nemaju mogućnost da prate slobodne medije, nije prosto mali – nego zapravo ne postoji. Trgovi i tribine kao model koji je „ProGlas“ koristio da oživi društvo i da nadu slobodnim ljudima u ovoj zemlji, prosto ne rade u Srbiji u 21. veklu. Zašto ne rade u Srbiji, a rade u, recimo, Poljskoj ili Mađarskoj – pitanje je za dublju analizu.
Loše je i to što je propuštena još jedna prilika da se opozicija ujedini (stranaka DOS bilo je 18 komada, i jedva su svrgle Miloševića), a to se najteže obilo o glavu Jeremiću, Tadiću i Raduloviću, koji sada moraju dobro da razmisle o svojoj političkoj budućnosti. Iskreno rečeno, nema tu ni prostora za neko veliko razmišljanje – ovaj poraz je totalan i realno je očekivati da se ovi lideri povuku iz politike. Naravno, to što je to realno – uopšte ne znači da će se i desiti. Naprotiv.
A šta je, onda, dobro?
Najpre, opozicija jeste osvojila više nego na prošlim izborima, pa se sada u Beogradu došlo do toga da ipak postoji izvesna mogućnost formiranja vlasti bez SNS (ma koliko mala ona bila). Ne samo da postoji, nego bi u svakoj drugoj zemlji bilo realno da široka koalicija stranaka – od zelenih do Nestorovića – svrgne SNS koji ne bi smeo da ima bilo kakav koalicioni potencijal nakon mora afera čiji su vinovnici bili i zbog brutalnog odnosa koji su imali prema svim koalicionim partnerima (vidi pod SPS). Ipak, ovo je Srbija, i takvo razmišljanje nije realno ovde. Zašto – i to je tema za dublju analizu.
Pozitivan je – za njega lično i njegovu stranku, ponajviše – i dobar rezultat DSS, koji, ujedno, pokazuje da stranka desnice može uspešno da sarađuje sa građanskom opozicijom i da joj se to isplati. Uzalud su bili napadi na Jovanovića da se previše primakao proevropskoj opoziciji – i ideološki i personalno: jasno pozicionirana politika, pametno iskorišćeno vreme u medijima i nesumnjiva lična harizma lidera DSS pokazuju da će Jovanović i ubuduće imati šta da kaže na izbornoj sceni.
Pozitivno je, na kraju, još i to što je javnost po prvi put posle mnogo vremena (najranije od osnivanja PSG) na političkoj sceni – premda ne partijskoj – videla obrise onoga što bi trebalo da bude intelektualna i kulturan elita slobodne, post-SNS Srbije: od Dragana Bjelogrlića do akademika Kostića. I svi su oni jasno protiv načina vladanja aktuelnog režima, i svi su oni to jasno rekli, i činilo se da su ih mnogi u tome podržali (180.000 potpisa, malo li je).
Ali – šta ćemo mi sa svim tim? To je ono pitanje koje smo obećali u naslovu.
BONUS VIDEO Miroslav Aleksić: Nema govora da je SNS pobedila u Beogradu, prerano govoriti o koalicijama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare