9
Poslednja vest iz opozicionog univerzuma glasi: Vuk Jeremić i njegova stranka napustili Savez za Srbiju. Kuda su se, slobodni i inokosni, uputili niko živ ne zna a ne vidimo ni da je neka velika potraga za njima. Možda imaju informacije iz dobro obaveštenih krugova bliskih paklu da će na sledećim izborima cenzus biti spušten na jedan posto, pa na vreme razvijaju strategiju i hvataju zalet.
Ono što je sigurno i izvesno jeste činjenica da se srpska opozicija i dalje cepa poput lučevog drveta, samo što se tim drvcima teško može zapaliti neka ozbiljna vatra na kojoj bi se ogrejalo pusto opozicionarstvo koje je Vučić onako surovo o’ladio, maltene zamrznuo na dubokom cenzuskom minusu. Nadati se da će ih neko čarobnim štapićem probuditi iz te hibernacije i od krastave žabe pretvoriti u lepog princa kome će biti otvoreni svi putevi ka prestolu vlasti jednako je očekivanju da neko angažuje Šešelja da zajedno sa Trampom drži kurs iz bon-tona.
Dakle, ta nada je jalova kao što bi na propast bio osuđen i pokušaj da se nekakvom „veštačkom oplodnjom“ od postojećih opozicionih ćelija začne i odgoji neko zdravo tkivo koje će imati kapacitet da u bliskoj budućnosti smrsi konce naprednjačkoj aždaji. Reset aktuelne opozicije, jednostavno, nije moguć, svi pokušaji njenog oživljavanja su isprobani i potrošeni tako da bi svako dalje delovanje u tom pravcu bilo davanje veštačkog disanja klinički mrtvom čoveku.
A nije da svašta nisu pokušali.
Ujedinjavali su se, nije išlo.
Razjedinjavali, tek je to bio rikverc.
Pokušali sa protestima, protesti iscrpeli ono malo energije i naboja kod građana, pa su, vođeni bez jasnog plana i cilja, na kraju kompromitovani, iščileli i ugasili se.
Opkoljavali Vučića u rezidenciji i bivakovali po Pionirskom parku, on im šmugnuo na sporedni izlaz a onda uzvratio medijskom artiljerijom, žive ih sahranjujući.
Nosali vešala, na kraju sami izvisili.
Upadali na „TV bastilju“, Bujošević obećao da će im poslati ekipu i ekipa je stigla, ali ne sa mikrofonima, već sa šlemovima i pendrecima. Epilog znamo.
Potpisivali Sporazum sa narodom, ali je ispalo da nijedna od dveju strana nije mislila ozbiljno i do nije do kraja jasno ko je koga u tom obligacionom odnosu izneverio – opozicija narod ili narod opoziciju.
Bojkotovali izbore, proglasili bojkot uspešnim – što, u neku ruku, jeste tačno – samo što taj uspeh sada visi kao ukras na mačkovom repu.
U poslednji čas napuštali ideju bojkota, izašli na izbore ( Pokret slobodnih građana, Dosta je bilo, još poneko na lokalu), neslavno poginuli. I eno ih, Sergej liže rane a Radulović „obara“ izbore pozivajući se na odluke Upravnog suda i neažurnost RIK-a, od čega Vučić, poznat po osetljivosti na nepravilnosti i mutljavine, živ nije da se izbori ne ponove a „suverenisti“ ga suvereno pometu. Smajlije dopišite sami.
Ovo što se tiče one „prave“ opozicije za koju se može reći da nije „paktirala“ sa režimom i imala je iskrenu nameru da mu vidi leđa .
Što se tiče one druge, „neprave“ opozicije kojoj je cilj bio da se preko „Vučić časti cenzusa“ prošvercuju u parlament, njemu obezbede privid demokratskih izbora i malo „šareniju“ skupštinu a sebi četiri godine ladovine, ispalo je da su se debelo zeznuli u računu i očekivanjima da će im Vučić uz nisku izbornu lestvicu još i namaći glasove da je preskoče. Za neke od njih se jeste trudio ali ni on nije svemoguć. Čedomir Jovanović, jedan od epohalnih izbornih gubitnika iz te plejade „kooperativnih“ opozicionara posle svega je odlučio da propoveda po Srbiji ali je na tom misionarskom putu prvo svratio na proslavu izborne pobede SNS-a, gde je, po svoj prilici, fasovao koronu. Pokazalo se da je sa naprednjacima stvar slična kao sa Amerikom: od toga da im budeš neprijatelj, gore je samo da im budeš prijatelj.
Sve u svemu, kad neko sa strane vidi ovih dvadesetak stranaka i koalicija koje su učestvovale na izborima, plus ove koje su ih bojkotavale, mogao bi na prvi pogled da se zapita kako uopšte Vučić sastavi i jedan dan na vlasti pored tolike opozicije. Međutim, pokazalo se da te stranke svojom brojnošću mogu da pariraju samo broju građana koji bi za njih glasali, to jest da je njihova realna snaga minorna ili nikakva.
Dakle, možemo da zaključimo kako je opozicija, barem ona organizovana u stranke, pokrete i koalicije, pokoj joj duši, mrtva i bez realnih šansi za reanimaciju. S te strane, za najveći deo njih bi bilo najpoštenije – a za opozicionu političku scenu najbolje – da se i formalno samoukinu i nestanu, a ne da kao vampiri u vreme punog meseca iskaču iz grobova, pokušavajući da se, tu i tamo, ogrebu za koju kap krvi.
Činjenica da su politički, medijski i izborni uslovi katastrofalni i neravnopravni, da Vučić i kompanija svaku izbornu trku trči sa pet krugova prednosti i da su opozicionari izloženi najstrašnijoj satanizaciji može biti opravdanje ialibi za opozicionu nemoć ali u politici se to ne računa niti ima vrednost. U političkoj utakmici se, kao i u sportu, knjiže samo pobede i porazi. Važan je jedino rezultat a manje je bitno kako je neko pobedio i zašto je neko izgubio.
Prema tome, koliko god zvučalo otrcano moraju da dođu neki potpuno novi ljudi nekontaminirani bagažom koji vuku postojeći opozicionari: propuštenom šansom dok su bili na vlasti, međusobnim svađama i podelama, đavoljim rogovima na glavi koje im je nacrtala vlast, kalkulacijama i paktovima sa režimom i ostalim greškama koja oslikavaju njihov neveseli portret. Jednostavno, svoje šanse su prokockali i treba da se sklone.
Ni opoziciona misao i delo van stranaka i pokreta, ne uliva neku nadu. Retki intelektualci koji se oglašavaju nemaju veliki mobilizirajući potencijal na šire građanstvo; režim se mrzi i olajava među istomišljenicima po bespućima društvenih mreža koje su privid i nisu u nekom dodiru sa stvarnošću; medije koji objektivno izveštavaju poklapa i neutrališe moćna režimska propagandna mašinerija oličena u monstruoznom „džoint venčeru“ tabloida i nekoliko mejnstrim televizija sa nacionalnom frekfencijom.
Studenti su, pak, upadljivo apolitičniji od nekih prethodnih generacija, prozreli su političke igranke koje se vrte i ponavljaju iz ciklusa u ciklus i nemaju baš neke volje da ulaze u vrtlog tog mutlaka. Gledao sam ih neku noć na protestu zbog najave da će ih zbog korone opet iseliti iz studentskih domova. Malo su branili sobe, malo Kosovo a malo vikali „Vučiću pederu“ i to bi bilo to. Ozbiljni studenti politički su pasivizirani i svoj društveni angažman su oročili na završetak fakulteta, pa diplomu pod mišku i u beli svet. Oni koji hvataju prečice su se već učlanili u SNS.
Postoji mogućnost da naprednjaci u opoziciju „oteraju“ SPS ali se od njihovog opozicinarstva ne bismo hleba najeli: njihov „reson d’etre“ jeste participiranje u vlasti i privilegijama koje ona nosi po svaku cenu i nema tog ideala koji neće žrtvovati da bi se Dačić, Ružić, Đukić Dejanović i kompanija porazmeštali po udobnim državnim sinekurama.
U igri je i opcija o kojoj se stidljivo govori i koja je, za sada, u domenu naučne fantastike a podrazumeva nekakav tektonski poremećaj unutar naprednjačkog partijskog monstruma koji bi ga pocepao po matrici onomadašnjeg razbijanja Srpske radikalne stranke. Rezultat bi bio već viđena priča: dobili bismo vlast od zla oca i opoziciju od gore majke.
Prvi sledeći izborni ispit biće predsednički izbori koji se održavaju za dve godine ali opozicija, ovakva kakva je, ni u naznakama nema takmaca koji bi izašao na crtu Vučiću. Ni potraga za „novim Koštunicom“ ne ostavlja mnogo nade i priče kako bi možda vladika Grgorije mogao da skine mantiju ili, pak, Novak Đoković da ostavi reket i odigraju ulogu „Koštunice 22“ samo su snatrenja bez uporišta u realnosti. Koliko ih poznajem, ti ljudi nisu skloni suicidu.
Dakle, odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta je da opozicije gotovo nema a da li će se i na koji način ponovo roditi i koji će joj biti dometi, više je u domenu naučnih radova Mitra Tarabića i baba Vange nego skromne političke analitike. Trebalo bi malo virnuti u njihova proročanstva.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
