Pre nekoliko dana je nekadašnja voditeljka RTS-a, a sada voditeljka Prve televizije Marija Savić Stamenić bila oštra i beskompromisna prema svome gostu: “Vi ovako zamišljate razgovor u studiju? Da vi meni ne odgovorite na moje pitanje, nego da pričate do kad vi hoćete? A završićete kad se završi emisija, je l’ tako?”
Verovatno su gledaoci bili u šoku. Naime, iako je Vučić u prethodnim godinama bio nebrojeno puta gost na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u njima uvek imao asistirane monologe, voditelji mu služili kao sparing partneri, da nabace pokoju loptu za lagani volej i poentiranje, iako su često te emisije trajale dotle dok on ne kaže da je dosta, iako se tokom svih tih beskonačnih sati gotovo nikada nije moglo čuti pitanje predsedniku koje je u javnom interesu, a još manje da voditelj(ka) insistira na odgovoru – ovako nešto niko nikada Vučiću nije rekao pred kamerama.
I to nije bilo sve: “Odgovorite mi na pitanje, insistiram. Suština je da mi odgovorite na pitanje. Odgovorite na pitanje. Ja ne znam kako vi zamišljate medije, zaista, poštovanje prema meni uredniku i voditelju…”, bila je uporna Marija Savić Stamenić.
Povezane vesti:
Neobavešteni čitalac bi verovatno pomislio da je ovo samo nastavak onoga što je počelo drugom polovinom 2019. godine takozvanim “otvaranjem medija” za opoziciju i promenom pojedinih članova REM-a, a sve u sklopu poboljšavanja (ionako odličnih, ako je verovati vlastima) izbornih uslova kroz tzv. Chatham house dijalog na Fakultetu političkih nauka. Dakle, od otvaranja medija, za samo godinu i po dana došli smo do toga da predsednika države “istrese iz gaća” na privatnoj televiziji upravo jedna od novinarki koje su mu tokom prethodnih godina bile samo asistent u monologu ispred kamera.
No, taj neobavešteni čitalac je neobavešten s razlogom – sve ovo se, doduše, jeste desilo, i Marija Savić Stamenić jeste bila oštra i insistirala na odgovorima, ali ne u emisiji u kojoj joj je gost bio Aleksandar Vučić, već u onoj u kojoj je gost bio – Borko Stefanović. Samo nekoliko dana kasnije Vučić jeste bio gost na TV Prva, ali uz potpuno drugačiji pristup iste voditeljke: to je bilo ono već viđeno godinama, “da se predsednik ne naljuti” – čak ju je u jednom trenutku upitao da li su i njoj poslati grafikoni koje je on pokazivao u emisiji.
Sa druge strane, prethodno je Borko Stefanović u emisiji u kojoj je učestvovao i Vladimir Đukanović branio neodbranjivo – zahtev opozicije da se na RTS-u uvede “opozicioni dnevnik”: da opozicija predloži ljude koji će predložiti “paralelno, objektivno uredništvo RTS-a i RTV-a, koji će uređivati RTS i RTV svaki drugi dan”.
Prema ovoj ideji, svakog drugog dana bi se smenjivali urednici javnih servisa u uređivanju programa – jednog dana bi dnevnike uređivali aktuelni urednici, koji su, očigledno, naklonjeni vlastima, a onda, sutradan, ovi drugi – koji bi, po rečima Borka Stefanovića bili “objektivni”, ali u to niko živi ne bi poverovao, s obzirom da ih je birala opozicija.
Ovaj predlog opozicije ne samo da nije dobar, već je i neizvodljiv – vlast nema razloga da bilo šta menja. Zapravo je poslanik Vladimir Đukanović u istoj emisiji, verovatno nehotice, dao odličnu definiciju RTS-a: “Mi tvrdimo da RTS, donekle, hajde da kažemo, pomalo nama pravi štetu”. Dakle, nije važno to što RTS kao javni servis ne radi u javnom interesu, nego je najvažnije to da ne pravi veliku štetu. I to će tako i ostati – nema razloga da se menja način rada medija koji ne nanosi štetu vladajućoj stranci.
Međutim, čak i da nekim neverovatnim slučajem i vlast i RTS pristanu na ovaj predlog, od njega građani neće imati ništa. Argumentacija Borka Stefanovića bila je da je reč o “oslobađanju RTS-a i RTV-a za istinu, da građani Srbije posle 9 godina čuju istinu o tome šta se u Srbiji dešava”.
Međutim, nije uloga medija da ih uređuju malo vlast, pa malo opozicija – zadržimo se sada samo na RTS-u, s obzirom da su ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom čista propagandna glasila, od kojih neka crtaju i metu na leđima političkih protivnika vlasti, poput spota protiv Olivera Ivanovića na Pinku 2017. godine. Zapravo, predlog “opozicionog dnevnika” samo je nastavak predlaganja lažnog rešenja za RTS koji se mogao čuti tokom protesta 2018. i 2019. godine – da se “RTS otvori” tako što bi omogućio da opozicija gostuje više nego do tada.
Još jednom, građani od medija, a naročito od javnih servisa moraju da dobiju informisanje koje je u javnom interesu. “Oslobađanje medija” nije kada opozicija dobije veći broj minuta u informativnom programu, nego je oslobađanje medija njihov rad u interesu javnosti.
Povezane vesti:
Konkretno: da se RTS, na primer, ne pravi mrtav nedelju dana u vezi sa BIRN-ovim otkrićem o Krušiku, kompaniji GIM i sada pokojnom ocu Nebojše Stefanovića, a da ove informacije u Dnevnik 2 uđu tek kada o njima Vučić počne da spinuje; ili, da tokom protesta ispred Skupštine prošlog leta RTS ne pušta filmove Džekija Čena, nego da profesionalno izveštava javnost; ili, da novinari pitaju državne funkcionere ono što je od javnog interesa, a ne da se u pauzama emisije dogovaraju sa njima koje pitanje hoće a koje neće da im postave, uz već čuveno “Đilasa pomeni, ako hoćeš”; ili, da urednici RTS-a više ne govore – i ne uređuju program na taj način – da RTS mora da “prati kako se institucije o nekim temama izjašnjavaju”; ili, da u drugom Dnevniku ne čitaju tekst iz Informera; ili, da ne ubacuju zamrznute kadrove Vučića u živom prenosu tokom posete Francuskoj, kako bi “ispeglali” to što je dobio loše mesto tokom svečanosti povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata… Primera je bezbroj.
Uostalom, iz ugla vlasti, u pravu je Vladimir Đukanović kada kaže da oni (SNS) žele “da opozicija ima što veći prostor”. Jer, što više vremena pojedu i vlast i opozicija, manje će biti šanse da se mediji bave temama od javnog značaja – čak i kada bi to hteli da rade, a neće. Na ovaj način – povećanjem broja minuta za opoziciju – vlast samo dobija alibi: eto, dobili ste prostor, šta sad hoćete.
Jer, setimo se – tamo negde u avgustu, septembru 2019, opozicija je zaista bila potpuno odsečena iz svih informativnih emisija. Nakon pomenutog Chatham house dijaloga, neke informativne emisije na nekim televizijama su otvorene za poneke predstavnike opozicije. Da li se situacija poboljšala? Emisija “Reč na reč” na RTS-u je pravi primer besmislenosti “davanja minuta opoziciji” – reč je o lažnoj debati gde nema potpitanja i gde se učesnici utrkuju da kažu što više mogu za 30 sekundi (a predstavnik SNS-a se trudi da što više puta pomene Đilasa). Još je gore kada, na primer, u Hit tvit na Pinku ode neko ko nije simpatizer vlasti – koncepcija ovakvih emisija je takva da se jednostavno neće dozvoliti pokretanje bilo kojih tema koje su problematične po vlast.
Građanima nisu potrebne ni lažne debate, ni opozicioni dnevnik. Građanima je potrebno profesionalno i nepristrasno izveštavanje o temama koje su od javnog značaja. A toga, u najvećem broju slučajeva, nema ni od korova.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare