Nastavak “psihološkog rata” i sukoba niskog inteziteta između zvaničnika Prištine i Beograda ne jenjava. Naprotiv, napetost je sve izraženija, kao i izvesnost ishoda, jer se prepoznaje matrica po kojoj se krize stvaraju, odvijaju, ali i smiruju. Izgleda da postojeće stanje odnosa i stvari (koje održava tenziju u javnom prostoru) obema stranama odgovara, a razlozi se naslućuju.

Piše: Petar Radojčić general-potpukovnik u penziji

Ne časeći časa, nakon prispeća kontroverznih (nedovoljno pouzdanih) informacija o pucnjavi u Zubinom Potoku, predsednik Srbije Aleksandar Vučić održao je sastanak sa predsednicom Vlade i vojnim vrhom. Po završetku sastanka, “vrhovni komandant” je, prema izjavama resornih ministara (Vučevića i Gašića), naredio da se, odmah, stepen pripravnosti Vojske Srbije (VS) podigne na najviši stepen – do nivoa upotrebe oružane sile, a jedinice MUP-a (Žandarmerija, SAJ, Policijska brigada,…?) stave pod komandu načelnika Generalštaba (NGŠ) VS i posednu položaje određene operativnim planom. Načelnik GŠ je, potom, krenuo u Rašku, jer – situacija je kompleksna i zaheva prisustvo VS duž administrativne linije (?).

Na (već) uobičajen način, predsednik Vučić obratio se građanima preko aplikacije Instagram, uveravajući ih da će preduzeti sve mere da zaštiti srpski narod na severu Kosova. Tom prilikom, kao ni više puta do sada, nije naveo kako će se (i po koju cenu) sačuvati teritorijalni integritet Srbije, “suverenost” na blizu 11.000 km2, mir i stabilnost i sprečiti, eventualni, pogrom Srba sa tog prostora.

One koji žive južno od reke Ibar niko (pa ni on) ne spominje i stiče se utisak da nealbanski živalj, sa tog područja, iza i/ili uz sebe nema državu Srbiju.

U nedostatku jasne platforme (proistekle iz dijaloga) i smislenih reakcija, zbog različitih odluka i poteza vlasti u Prištini, ali i u Beogradu, ovakve naredbe izdavane su u 23 navrata, od dana samoproglašene nezavisnosti Kosova. Preduzete mere bile su i jesu, uglavnom, iracionalne i dodatno doprinose konfrontaciji i narušavanju odnosa. Rizici i izazovi postadoše saputnik našeg društva i države. Čitajući i slušajući šta se, preko pojedinih medija, “servira” javnosti, naročito tokom proteklih 5-6 godina, stiče se utisak da smo u šizofrenoj situaciji. „Umirujuće“ tvrdnje zvaničnika da nema razloga za paniku, jer državni organi i bezbednosne strukture rade svoj posao, ostaju bez očekivanog efekta – mnogi građani su, usled konstantnog stanja iščekivanja i neizvesnosti, oguglali na psihološko i emotivno podizanje gotovosti.

Kao rezultat “informacija”, istupa pojedinih “analitičara” koji iznose svoje viđenje situacije, ali i manipulacija obaveštajnim i kontraobaveštajnim podacima, ostaju nedoumice. Šta podrazumeva naređena spremnost (svih?) jedinica VS i MUP i podizanje atmosfere do usijanja. Šta je cilj preduzetih mera, ako se zna da bezbednosne snage Srbije, od juna 1999. godine, nemaju nikakve ingerencije na teritoriji otcepljene pokrajine? Da li je po sredi reakcija na, prema “proceni” direktora Kancelarije Vlade Srbije za KiM Petra Petkovića, “neposrednu ratnu pretnju Prištine”, time i spremnost da se, u slučaju potrebe, ili nužde, izvršavaju postavljeni zadaci i na teritoriji severa Kosova, po cenu sukoba i sa snagama koje su u mirovnoj misiji NATO?

Zna li Srbija, sputana napetostima i problemima, da iznađe rešenje u uslovima u kojima nema monopol legitimne sile na celoj svojoj teritoriji i kada Zapad (neformalno) daje legitimitet ovakvom stanju? Konstantno nestabilna situacija između Prištine i Srbije mogla bi da izmakne kontroli i dovede do prelivanja krize na teritorije van KiM i teških posledica zbog poremećenih međuetničkih odnosa. Politika pretećeg konflikta koju vodi aktuelna vlast, da bi nas istovremeno „spasavala od njega“, ne doprinosi nacionalnoj i regionalnoj bezbednosti, a Srbiju čini neefikasnom i nedovršenom državom.

VIDEO Kristofer Hil: Važno je da Srbi budu sa patrijarhom