Autorski tekst Miloša Jovanovića za Nova.rs: Lakmus papiri studentske pobune

Piše: Miloš Jovanović, ilider novog DSS.

Ali, krenimo redom.

Kao nastavnik beogradskog univerziteta odnosno docent na Pravnom fakultetu mogu da kažem samo jedno: dragi studenti, svaka vam čast. Svaka vam čast što ste nakon ubistva naših petnaest sugrađana na želežničkoj stanici u Novom Sadu ustali i pridružili se borbi za stvaranje uređene i, najjednostavnije rečeno, normalne Srbije. Srbije u kojoj vaša budućnost neće zavisisti od nekakve partijske knjižice, a vaši životi od, kao kancer, rasprostranjene korupcije. Polazeći od sopstvenog osećanja kada vas gledam u holovima Pravnog fakukteta, verujem da činite sve vaše predavače istinski ponosnim.

I zaista, studentska pobuna koja je u toku, značajna je barem iz dva razloga. Prvo, lekovito je i ohrabrujuće je kada se pokaže da mladi srpski naraštaji i dalje imaju osećaj za opšti interes i da brinu za javno dobro. Reč je dakle o osećanju odgovornosti prema nečemu što prevazilazi horizont prvog lice jednine. Bez navedenog osećanja odgovornosti za opštu stvar, nijedna politička zajednica ne može imati budućnost. I ovde ne treba bežati od reči. Studentski bunt je u tom smislu i iznad svega, politički bunt. Studenti koji su se digli su to učinili nezadovoljni situacijom u srpskom društvu, pravilima igre koje vladaju u zajednici, sveprisutnim bezakonjem i korupcijom. Kao mladi građani, odlučili su da iskažu svoj stav povodom postojećeg stanja u državi što u samoj biti, i u najplemenitijem smislu te reči, predstavlja čistu politiku.

Drugo, studenstski bunt, kao lakmus papir, pokazuje i da su stvari u Srbiji otišle predaleko, da se više ne mogu tolerisati i i da je vladajući režim na putu bespovratnog gubljenja legitimiteta. Uz to, iako borba protiv bezakonja i sve vidnijeg ludila ličnog režima Aleksandra Vučića nije čekala studentsku pobunu kao što se i neće završiti samo sa njom – navedena borba traje naime godinama unazad i mnogi dobri ljudi su je vodili, neretko uz ne tako zanemarljivu žrtvu poput gubitka zaposlenja – ovo širenje fronta, uz mogućnost širenja i na druge kategorije stanovništva, neminovno približava celo srpsko društvo pobedi.

Ali ovde dolazimo i do nečeg drugog, i donekle, do rečenice sa kojom smo i započeli ovaj tekst. Naime, nikako ne treba zaboraviti da je upravo reč o borbi čitavog društva. Studenti predstavljaju samo jedan njegov deo. Dizati utoliko studente i studentski bunt u nebesa, kao što se ovih dana čini u medijima, suprostavljati ih katkad drugim akterima – političkim strankama na primer (jedan od nedavnih naslova je tako glasio „Studenti drže fantastičan čas ʻzvaničnojʼ opoziciji“) – površno je koliko i zamajavajuće. Takav medijski tretman – i u ovome se pobuna studenata takođe pokazala kao lakmus papir – svedoči o određenoj nesposobnosti za promišljanje i pravilno artikulisanje situacije, istinsku nezrelost i krajnje mršavu demokratsku kulturu i srpske opozicione javnosti.

A stvari, koliko god bile teške, nisu istovremeno nužno i komplikovane. Srbija se nalazi u ozbiljnoj političkoj krizi i odgovor će se, kao i svuda drugde, moći dati samo u ravni politike. Tu se po definiciji stvari vraćamo na političke aktere – političke stranke na prvom mestu, koje predstavljaju nezaobilazan odnosno konstitutivni element predstavničke demokratije – i na političke zahteve poput, recimo, onog o smeni vlade i formiranju prelazne vlade čiji bi jedini zadatak bio rad na stvaranju uslova za održavanje istinski slobodnih i demokratskih izbora.

Utoliko je – i ovde se ponovo vraćamo na rečenicu s početka – potpuno iluzorno misliti da studenti i studentska pobuna mogu sami po sebi doneti rešenje. U ovom slučaju je navedena pobuna lekovita i ohrabrujuća i, čini se, da svi imamo dužnost da je iz sve snage podržimo. Ali isto tako nikako nemamo pravo da se iza nje krijemo. Tim pre što dobro uređeno društvo zahteva i poštovanje autoriteta i određenu hijerarhiju, a mladi ljudi nikada nisu, niti je prirodno da budu, na vrhu društvene hijerarhije.

BONUS VIDEO: