Desetog juna navršilo se 18 godina od ubistva visokog policijskog funkcionera Boška Buhe, koji je izrešetan 2002. na parkingu ispred hotela Jugoslavija. Ovo ubistvo drugog visokog policijskog funkcionera posle Radovana Stojčića Badže, do danas nije dobilo epilog, iako je prvostepena oslobađajuća presuda protiv Makine grupe poništena, sudski postupak nikad nije ponovljen jer su optuženi još uvek u bekstvu i nedostupni pravosudnim organima Srbije.

Boško Buha, general policije i tadašnji pomoćnik načelnika Resora Javne bezbednosti likvidiran je 10. juna 2002. u ranim jutranjim satima u 2.40 na parkingu ispred Hotela „Jugoslavija“. Na njega je nepoznati napadač ili više njih, ispalilo rafal iz automatske puške u trenutku kad je stavio ključ u bravu svog terenca „nisan patrol“, koji je bio parkiran preko puta ulaza u „Hotel Jugoslavija „na Zemunskom keju.

Ubijeni policijski general pre likvidacije nalazio se sa društvom na splavu „Žabar“, sa koga je krenuo u 2.30 časova. Očevici su pričali da su se čula dva rafala, jedan dugi i jedan kratki, posle čega je general ostao da leži pored svog vozila. Inače, u trenutku Buhine likvidacije nedaleko od mesta ubistva, nalazila se patrola saobraćajne policije, koja se bacila na zemlju kad su začuli rafale, a kad su ustali već je bilo kasno jer su napadači pobegli  automobilom.

Starijim generacijama u sećanju su ostali snimci gde se vidi policajac koji Buhu drži za ruku i poliva ga vodom, dok ga ekipe Hitne pomoći nisu preuzele. General Buha je posle atentata, iako je bio pogođen hicima u grudi, davao znake života, posle je prebačen u bolnicu, gde je i izdahnuo u četiri sata ujutro.

Uobičajne policijske aktivnosti, pretraga terena oko splava, parkinga i okolnog travnatog platoa, za šta je policija angažovala sve raspoložive snage, nisu dale nikakve rezultate. Nijedan trag nije pronađen, osim tri čaure.

Posle Buhinog ubistva, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, obećao je da će snage njegovog resora pretražiti nebo i zemlju i pronaći napadače.

Motivi likvidacije

Te godine kad je Buha ubijen, u Srbiji se desila otmica biznismena Miroslava Miškovića, za čiju slobodu je moralo biti predato sedam miliona maraka, a desilo se i još nekoliko otmica srpskih biznismena i ubistva radnika RDB Momira Gavrilovića i pobuna JSO u novembru 2001.

Način izvršenja bio je tipičan za Beograd tog doba, klasična sačekuša uz korišćenje automatskog oružja.

Ubrzo posle ubistva i sahrane ovog visokog policijskog funkcionera istraga je tražila  motiv za likvidaciju.

Oni koji su ga poznavali tvrdili su davno da se Buha nije čuvao, da je imao stalne navike i da je na pomenuti splav odlazio navodno i pre 5. oktobra 2000. U policiji su tada tvrdili da je Boško Buha bio poslednji čovek na svetu za koga bi neko mogao da pomisli da će on biti likvidiran.

Kao jedan od motiva spominjana je „auto-mafija“, jer je tokom rukovođenja najviše insisitirao na njenom razbijanju, što je ponovio i u svom poslednjem intervjuu. Naime, Buha je spomenuo postojanje pet velikih grupa koje se u Beogradu bave krađom automobila, a da operišu na teritoriji Voždovca, Zvezdare, Rakovice, Novog Beograda i Zemuna. Drugi motiv je bio uspešna policijska akcija na suzbijanju šverca duvana i duvanskih proizvoda, šverca nafte, ali i trgovine drogom. Međutim, ti motivi ostali su mrtvo slovo na papiru.

Praćenje mobilnih telefona omogućilo pomak u istrazi

Policija je u okolini Hotela Jugoslavije, kasnije u istrazi otkrila da je da su te noći kad je ubijen Buha bazne stanice mobilnih telefona otkrile korišćenje specijalnih telefona u međusobnoj komunikaciji. Ti telefonski brojevi su stavljeni na proveru i ustanovljeno je da su oni bili na vezi sa jednim brojem regitrovanim u Crnoj Gori. Kad je počelo prisluškivanje trećeg broja utvrđeno je da je njega koristio Željko Maksimović Maka, čovek koji je bio poznat policijama Srbije i Crne Gore, ali i njihovim bezbednosnim službama. Čovek koji je hapšen za ubistvo policajca Gorana Radulovića i ranjavanje jednog njegovog kolege, kada su svojevremeno pokušali da ga legitimišu.

Posle puna četiri meseca istrage policija je krenula u akciju oktobra 2002. Zbog sumnje da su ubili policijskog generala majora Boška Buhu uhapšeni su: Nikola Maljković, Vladimir Jakšić, Dragan Ilić zvani „Limar“ i dvojica policajaca Dragan Alijević i Goran Rajić. Nikola Maljković je u istrazi i krivičnoj prijavi označen je kao direktni izvršilac i kod njega pronađen je telefon sa karticom koji je navodno korišćen u blizini mesta ubistva Buhe. Maksimović se u trenutuku hapšenja nalazio u Crnoj Gori i za njim je raspisana policijska poternica.

Policija je tad saopštila da iza likvidacije visokog policijskog oficira stoji takozvana „Makina grupa“, koja je kako je tad policija navela planirala veći broj likvidacija na političare među kojima su: Zoran Đinđić, sprski premijer (ubijen 12.marta 2003.), Miroljub Labus, potpredsednik vlade SRJ, Čedomir Jovanović, tadašnji šef poslaničke grupe DOS u Skupštini Srbije, lidera radikala Vojislava Šešelja, Jovice Stanišića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti, koji je smenjen u Miloševićevoj čistiki 1998, a među metama bio je i Boško Buha. Cilj ove grupe, kako je navedeno, bila je destabilizacija države.

Suđenje pohapšenoj „Makinoj grupi“ održano je bez prisustva glavnoosumnjičenog Željka Maksimovića Make. Pomenuta grupa se branila ćutanjem, kako na samom početku kada su se izjašnjavali o krivici, tako i tokom sudskog postupka. Sud je u konačnoj presudi oslobodio optužene na osnovu dva dokaza osporenih prisluškivanih razgovora, kao i svedočenja ključnog svedoka, koji je tvrdio da mu se drugooptuženi poverio da je ubio policijskog generala Buhu.

Oslobađaću presudu 2005. poništava tadašnji Vrhovni sud i nalaže novo suđenje. Osumnjičeni su posle oslobađajuće presude pušteni na slobodu. Maljković i Jakšić su napustili Srbiju i navodno otišli u Crnu Goru. Srbija je za njima raspisala poternice, kao i za Željkom Maksimoviće Makom. Niko od njih nikad nije bio uhapšen, a predmet i dalje miruje.

Ko je bio Boško Buha

Ubijeni policijski general Boško Buha rođen je 1959. u Virovitici u Hrvatskoj. Završio je Fakultet narodne odbrane u Zagrebu i zaposlio se kao radnik unutrašnjih poslova u Virovitici gde je radio do burnih dešavanja 1991. Buha se pre početka ratnih dešavanja iselio u Srbiju, gde je postao načelnik Odeljenja unutrašnjih poslova u Sopotu. Sredinom 1998. postaje komandant Brigade policije SUP Beograd. U tom svojstvu je službovao na Kosovu, gde je bio i ranjen. Za ključni trenutak njegove karijere smatra se dešavanje pred sam 5. oktobar 2000. Od odbijanja da interveniše protiv rudara Kolubare i odbijanja da na sam 5. oktobar reaguje protiv okupljenih demonstranata pred tadašnjom Saveznom skupštinom. Buha 6. februara 2001 postaje načelnik SUP-a Beograd, druga po važnosti funkcija u Resoru javne bezbednosti, a 1. juna iste godine unapređen je u čin general-majora policije. Sredinom decembra 2001 postaje pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti. Po Buhu se smatra koban intervju dat tadašnjem listu „Nedeljni telegraf“ kada je upozorio da: „mafija pokušava da neke policajce uvuče u „podzemlje“, ali pokušava da se dodoviri nekim političarima iz DOS-a, nudi im razne usluge, novac, pa i dosijea političkih protivnika……