Tri decenije iza brave: Srpski robijaši sa najdužim stažom

Nekad su to bile ubice i silovatelji, a kako se vreme menjalo na ovu listu su dopisivani pripadnici državne bezbednosti i članovi organizovani kriminalnih grupa, koji skoro već pune dve decenije nalaze se iza rešetaka pod strogom kontrolom zatvorskih čuvara. U Srbiji većina ovih zatvorenika kazne izdražava u strogočuvanim zatvorima poput "Zabele" u Požarevcu; Kazneno-popravnom zavodu u Nišu, i KPZ Beograd, deo u Padinskoj Skeli, gde su nalazi strogčuvani zatvor sa najvećim zločincima.Inače, osuđenici na 40 godina imaju pravo da kao i njihove kolege koji su osuđeni na male kazne posle odslužene dve trećine kazne odnosno 26 godina provedenih iza rešetaka imaju pravo da podnesu zahtev za uslovni otpust. Međutim, takvih za sada, sudeći prema natpisima medija, od prošle godine nije ni bilo, a verovatno ni ove s obzirom na pandemiju koronavirusa kojoj se još uvek ni ne nazire kraj.U ovu grupu spadaju oni kojima je smrtna kazna preinačena u zatvorsku posle iznema Krivičnog zakonika i time pukom srećom izbegli streljački stroj koji ih je čekao zbog svirepih ubistava. Srbija je devedesetih imala 12 osuđenika na smrt, uključujući i Drozdeka.  Dvojica iz te grupe Milan Ivković preminuo je 2012. godine u KPZ Niš gde je boravio zbog ubistva sudije, a godinu dana kasnije 2013. tadašnji predsednik Srbije Toma Nikolić pomilovao je Vučka Manojlovića, koji je izašao iz zatvora posle više od 30 godina zbog ubistva tužioca u Leskovcu 1980 –tih godina prošlog veka. Smrt je dočekao na slobodi.Najbliže izlasku na slobodu nalazi se i višestruki ubica Azis Musliju koji zatvorsku kaznu izdržava u Kazneno popravnom zavodu Požarevac i na slobodi će se naći već 2021. Poslednji bivši osuđenik na smrt trebalo bi da iz zatvora izađe 2037. godine.Inače  Politika je pisala 2015. da se "u sadašnjem zatvorskom sistemu izgubilo nekoliko imena koja su krajem devedesetih bila na spisku pravosnažno osuđenih na smrt". Šta je bilo sa njima ostalo je nepoznatno.Radovan Joksić

Beogradska policija posle dve godine istrage uspela je da reši jedan od najvirepijih zločina koji je potresao srpsku prestonicu, a dogodio se 9. oktobra 1993. u  Fruškogorskoj ulici. U stanu u lokvi krvi  pronađeni su mrtvi Nebojša Salatić, poznati beogradski biznismen i vlasnik robne kuće, njegova devojka Slavica Kovačević i maloletni sestrić Milan Graovac. Posle dve godine istrage uhapšena je četvoročlna grupa koji su činili: Radovan Joksić, Nebojša Titelac i Aleksandar Stanković i Jeronim Žlender. Nedostajao je samo organizator zločina Aleksandar Žlender, Jeronimov sin, koji je zločin počinio sa 17 godina. Uhapšen je 2011. u Sloveniji, ali je pušten jer je imao slovenačko državljastvo. Slovenačkoj policiji je u ruke pao ponovo 2012. i odlučeno je da mu se sudi u Ljubljani, nakon što je srpsko pravosuđe predmet ustupilo kolegama iz Slovenije. Vrhovni sud je devedesetih godina potvrdio smrtnu kaznu streljanjem optuženom ubici Radovanu Joksiću, ali mu je kazna preinačena u 40 godina.Ilija Vujić zvani Bumbar

Zločin u Pohorskoj 33 u Novom Beogradu, upamćen je kao jedan od najbrutalnijih u istoriji Srbije. Naime, tad je Ilija Vujić zvani Bumbar 1. decembra 1993. godine brutalno likvidirao Veru Židić (42), njenog sina Davora (13) i porodičnog psa. Povod za pljačku, koja je se pretvorila u svirepo ubistvo bilo je tipovanje, da Verin muž, u stanu ima skrivenih 500.000 tadašnjih maraka.  Bumbar je presudom Okružnog suda u Beogradu 17. oktobra 1994. godine osuđen na smrtnu kaznu. Vujić je čak pet puta tražio da bude pomilovan, ali su njegovi zahtevi odbijeni. Smrtna kazana je ukidanjem februara 2002. preinačena na 40 godina zatvora. Od samog početka procesa Vujić je tražio da bude u samici. Kaznu izdržava u srpskom „Alkatrazu“ u Padinskoj Skeli. I dalje se nalazi u dobrovoljno u izolaciji, među četiri zatvorska zida. Razlog zašto nije želeo da bude sa ostalim zatvorenicima, kako je tvrdio leži u tome da je posle hapšenja dok je bio u pritvoru su ga tukli ostali zatvorenici i zatvorski stražari.Ljubomir StevanovićTreće svirepo ubistvo koje je potreslo Srbiju, a čiji akter je prvo bio osuđen na smrt, a onda mu kazna preinačena u 40 godina zatvora bio je Ljubomir Stevanović. On je daleke 1995. u večernjim časovima na Zvezdari bez i jedne reči upozorenja, hicima u stomak ubio maturanta Milana Vranića zbog upaljača i cigareta. Od njegovog druga je uzeo patike i kaiš. Kada je naišla policijska patrola bacio se na zemlju, odbacio pištolj i predao se kako bi mu u tom trenutku poštedeli život. Vranić je bio đak generacije, a te večeri je sa drugom zastao u ulazu zgrade da popuše cigaretu pošto su prethodno drugaricu ispratili kući. Ubica se branio objašnjenjem da je pre kobnog trenutka više popio i da mu nije bila namera da ga ubije ali... U svojoj ispovesti pre 20 godina izjavio je  da mu nije bilo svejedno kad je čuo da je osuđen na smrt, ali i da mu nije bilo ni lakše kad je kazna preinačena.Borislav ČolićBorislav Čolić zapanjio je javnost surovim ubistvom bračnog para i deteta u Futogu 1996. godine. Čolić kome je po drugi put, u ponovljenom suđenju, bila dosuđena smrtna kazna, za monstruoznu smrt porodice Smiljanić. Čolić nije bio zadovoljan što je ubio Borislava Smiljanića ispred njegove radnje već je ubio i njegovu ženu na stepeništu koja je izašla da vidi šta se događa sa njenim mužem. Vrhunac Čolićevog zločina je i ubistvo trogodišnjeg sina Smiljanića koji je sedeo na noši. Čolić se smrtne kazne spasao isto njenim ukidanjem, a na slobodu izaći će 2036., kada bude imao 69 godina.Mlađo MilovanovićBrutalni zločin koji je potresao Srbiju dogodio se 2. jula 1996. nad autostoperkom Jelenom Đordević u ataru sela Mijatovac kod Ćuprije, nedaleko od autoputa Beograd- Niš. Tada je Mlađa Milovanović silovao auto-stoperku, koju je primio u kola na izlazu iz Jagodine. Pretnjom pištoljem naterao je devojku da se skine gola, a zatim je zločinački obljubio na prednjem sedištu „zastave 101“. Potom je nagu uvezao pojasom za sedište i odvezao poljskim putem do groblja sela Končareva. Tu ju je izvukao iz automobila i besomučno, po glavi, 22 puta udario drškom pištolja „ Kada je devojka pala na zemlju, ošamućena od povreda, zločinac je izvadio iz gepeka plastičnu bocu od 2,5 litra benzina, polio je po telu i zapalio upaljačem. U nastalom plamenu odjeknuo je pucanj, jer je benzinom bio poliven i jedan od metaka, koji ubica nije podigao sa zemlje kad mu se okvir prosuo. Verujući da je uništio žrtvu, monstrum je pobegao sa mesta zločina. Đorđevićeva je nekako uspela, valjajući se po zemlji, da ugasi vatru na sebi, i stigne do autoputa, dozivajuci pomoć. Preminula je posle osam dana. Pre podizanja optužnice istražni sudija Okružnog suda u Jagodini  saslušao jen 19 svedoka iz Jagodine, Ćuprije, Paraćina, Svilajnca, Kragujevca i Beograda. Mlađu Milovanovića teretili su iskazi saslušanih svedoka i dokazi materijalne prirode. Optuženi je rekao da pokojnu Jelenu nikada nije video u životu i optužio policajce da su ga u pritvoru "lomili i fizički i psihički“. Na Krstovdan 1997, Sudsko veće Okružnog suda u Jagodini izreklo je Mlađi Milovanoviću smrtnu kaznu. Od zločina do presude proteklo je 202 dana. Za silovanje Jelene Đordević, Milovanović je dobio tri godine robije, a za njenu smrt - smrtnu kaznu. I ova kazna je 2002. preinačena na 40 godina robije.Josip Vujić zvani "Joso sikirica"Josip Vujić zvani «Joso Sekira» ubio je te 1993. sekirom sedmoro ljudi bežeći od policije na putu od Subotice do Bajmoka. Svoj krvavi pir Vujić je započeo u selu Pačir, na putu između Bajmoka i Stare Moravice, gde je na spavanju ubio i opljačkao Veru Mašić, medicinsku sestru iz ovog malog bačkog sela. Posle toga, pritajio se na nekoliko dana, da bi potom, narednog jutra, nedaleko od Železničke stanice u Subotici angažovao taksistu Zorana Budimčevića, da ga vozi na nekoliko lokacija kako bi obavio neke poslove. Kada mu više nije trebao, na periferiji grada ga je hladnokrvno ubio i njegov automobil ostavio nedaleko od obližnje deponije. Slično je prošao i drugi taksista, Marko Vukelić, kome je nakon ubistva iz vatrenogoružja, oduzeo automobil i uputio se ka Bajmoku. Tada je već bila alarmirana policija iz svih delova Srbije i postavljane su barikade svuda oko grada, ali ubica je uspevao da ih izbegne. Na izlazu iz Subotice, nedaleko od naselja Aleksandrovo, počinjen je još jedan zločin,naočigled žrtvine supruge i maloletnog deteta. Vozeći svoj automobil, Jordan Stojanović iz Makedonije je zakačio vozilo kojim je upravljao Vujić. Obojica su potom stali i izašli iz kola. Vujić je bez i jedne reči izvukao pištolj i upucao nesrećnog Makedonca u glavu. Sa zločinima je nastavio u Bajmoku, gde je u razmaku od nekoliko dana prvo ubio i opljačkao dve starice, sestre Nedeljku i Mariju Tomić, a potom i bračni par Savu i Anu Vukelić. Ova ubistva su počinjena sekirom. Vujić je 1997. u odsustvu osuđen na smrtnu kaznu u Okružnom sudu u Subotici, ali je ona u međuvremenu ukinuta. On je 2010. godine isporučen Srbiji iz Mađarske gde je odslužio kaznu od 15 godina zatvora zbog ubistva taksiste nedaleko od grada Baje. Na ponovljenom suđenju osuđen je na 40 godina zatvora.Azis MuslijuAzis Musliju iz Bora zatvorenik i višestruki zatvorski povratnik bio je prvo osuđen na 20 godina zatvora, ali je kasnije za ubistvo kuma osuđen na smrtnu kaznu koja je preinačena u 40 godina robije. Musilju koji je robijao prvo 20 godina za ubistvo četrnaestogodišnje devojčice tih devedestih posle bekstva iz Zabele svratio je do svog kuma Damira Toske da uzme novac. Iako ga je ovaj uveravao da novca nema Musliju nije verovao i ubio ga je sekrim i sa ruke skinuo dve zlatna prstena, a sekiru bacio u žbunje. Ubrzo je pronađen i uhapšen. Zbog svirepog zločina osuđen je prvo na smrtnu kaznu, koja je preinačena na 40 godina zatvora.