"Tražila od čoveka koji me je legitimisao da se predstavi, zapretio mi je rečima: 'Ja ću odavde izaći ali vi nećete'": Potresna svedočenja o policijskoj brutalnosti u Novom Sadu

"U toalet se išlo u pratnji policije, muškarce su pratili do pisoara"

"Zadržana sam u Rektoratu do 3 ujutru, 6. septembra. Kada smo čuli da policija pokušava da razvali ulazna vrata, samoinicijativno smo se povukli u amfiteatar/svečanu salu, gde su kasnije potisnuti i svi ostali prisutni. Ljudi su bili izuzetno tihi u početku i poređani u redove. U prvim redovima su sedeli volonteri Pp. Kada je neko pitao maskirana lica zašto smo zadržani, odgovorili su: "Tiho. Sada ste pod kontrolom policije". Prvo je lice zamaskirano u potpunosti (samo su se oči videle) šetalo po prostoriji i snimalo svakog prisutnog. Osetila sam se poniženo i pomislila kako se ti snimci uživo prenose na Informeru i sličnim medijima. Rektor se, u jakni zakopčanoj do grla, šetao po hodnicima, vidno raspoložen. Mislim da je sa njim bio i Patrik Drid", navela je jedna od žrtava.

Opisala je da je to trajalo neko vreme, nakon čega su legitimisani i pretresani.

"Ni u jednom momentu nismo dobili odgovor na pitanje zašto smo zadržani. U prostoriji je ponestajalo vazduha. Krišom sam pozvala advokata, nisu ga pustili unutra što imam dokumentovano. Posavetovao me je da zovem dekana mog fakulteta. Zvala sam ga 3 puta, nije se javio. U toalet se išlo u pratnji policije, muškarce su pratili sve do pisoara. Nismo znali da li će nas pustiti ili sve privesti. Proces je trajao (po mojoj subjektivnoj proceni) predugo, jer su ljudi bili svuda po Rektoratu i svaka prostorija je pregledavana. Moje kolege iz Blokade Info su mahom privedene, samo jer su posedovale opremu za izveštavanje. Pušteni smo, po mojoj proceni, onda kada je i policajcima postalo dosadno. Moj laptop je ostao pored ulaznih vrata. Nisu mi dali da se vratim po njega. Bio je u Rektoratu nedelju dana i pronađen je u kutiji sa ostacima opreme Blokade Info. Otkriveno je da je korišćen dan nakon "talačke krize"", navela je jedna devojka u svom svedočenju.

Na događaje u Rektoratu se osvrnula još jedna osoba, koja kaže da je bila talac "maskiranih lica koji su ličili na policijske snage".

"Pošto smo se sklonili od brutalnog hemijskog napada, rektorat je bio opkoljen. Sve vreme Prva pomoć je pružala medicinsku pomoć ljudima koji su bili izloženi hemijskim agensima. Ležali su na podu ili sedeli na stolicama polivajući se vodom kao da su u opekotinama. Rektorat je bio ispunjen suzavcem iako je zatvoren prostor. Poslednja poruka koju sam poslao detetu bila je "na sigurnom sam, sve je u redu". Ništa nije bilo u redu. U jednom trenutku policija je krenula da lomi ulazna vrata Rektorata. Ušli smo u amfiteatar i ubrzo videli pripadnike policije u uniformama žandarmerije, IJP ali civilnoj garderobi, svi su imali fantomke na licima. Ubrzo su ušli u amfiteatar naređujući nam da sednemo. Nosili su kamere i telefone u rukama i snimali sva lica koja su bila prisutna. Ispred vrata sale pojavio se rektor Dejan Madić obučen u vijetnamku zakopčanu do grla. Prošao je pored nas smeškajući se. Ubrzo zatim primetili smo i dekana Patrika Drida. Sve vreme amfiteatar je bio prepun građana, studenata i kolega profesora, a ventilacija nije bila uključena", opisuje svoje iskustvo druga osoba, uz dodatak da je amfiteatar bio prepun građana i studenata i koelga profesora, a ventilacija nije bila uključena.

"Posle nekog vremena policija je krenula da legitimiše ljude. Prvo maskirana žandarmerija u punom oklopu a zatim i lica u civilu za koju smo pretpostavljali da su inspektori. Posle zapisivanja ličnih karata usledio je pretres bez ikakvog navođenja razloga. Sva ova neizvesnost je trajala 3 sata. U jednom trenutku saopštili su nam da možemo da izađemo ali u manjim grupama. Izašli smo ispred Rektorata gde se i dalje osećao suzavac u vazduhu. Dočekala nas je grupa građana, članovi porodice ili advokati. Izašao sam iz Rektorata na sigurno. Ništa nije bilo sigurno", zaključuje ovaj učesnik.

"Ja ću odavde izaći ali vi nećete"

Još jedna osoba opisuje da se zatekla u zgradi Rekotrata 5. septembra u večernjim satima, jer je, prema sopstvenim tvrdnjama, sedela na stepenicama Rekotrata tokom studentskog protesta i iz daljine posmatrala šta se dešava ispred Filozofskog fakulteta.

"Odjednom je iz šumarka iza Rektorata istrčala policija (jako mnogo njih) i počela da pendreči ljude koji su mirno stojali preko puta mesta gde sam se nalazila. Uplašila sam se i popela na plato Rektorata, a studenti su otvorili vrata Rektorata i primili građane da se zaštite. Jedna studentkinja je nakon nekog vremena rekla da nekom ispred Rektorata treba vode jer je povređen i izašla sam iz Rektorata na plato da odnesem vodu koju sam videla da stoji pored vrata. Tada sam se nagutala suzavca i morala sam da se vratim unutra. Videla sam nekog čoveka krvave glave i medicinare koji mu ukazuju pomoć. Zabolela me je jako glava a u grlu mi je bilo kao da sam se nagutala pesticida, oči su mi suzile. Videla sam na stolu hirurške maske za lice i uzela sam dve da se zaštitim ako suzavac uđe unutra", navodi ova žrtva i nastavlja:

"Prvo nismo napustili Rektorat zbog suzavca, a posle jer su svi pričali da je nebezbedno i da policajci privode nedužne građane po keju i po gradu. Studenti su isto bili u čudu i razočarani i tužni što je došlo do nemira ispred Filozofskog fakulteta. Videlo se da su očajni i da nisu želeli nemire, jedna studentkinja je rekla da su opet ubacili provokatore da unište dostojanstveni protest. Svi studenti su bili fini prema građanima i ponudili su nam vodu i da pojedemo nešto što su im donirali građani. Odjednom smo čuli da je Rektorat opkolila policija. Nisam u to verovala. Zašto bi nas neko opkoljavao? Htela sam da izađem. Svi su govorili da smo opkoljeni. Samo smo stajali i čekali šta će se desiti, nismo verovali da neko može imati razlog da uđe među mirne studente i građane", opisuje svoje iskustvo.

Potom su pod punom opremom ušli policajci, Žandarmerija i "neki maskirani ljudi" koji nisu bili u uniformi i, kako kaže, izgledali su vrlo agresivno.

"Udarali su nekim šipkama po prostoru. Nismo znali da li će i nas udarati, da li će na nas pustiti suzavac, da li ćemo izaći živi. Bila sam sa suprugom i prijateljicom. Medicinari, koji su isto ušli u Rektorat (mislim da ih je policija uterala unutra), digli su ruke uvis, kao i svi koji su se nalazili u prizemlju. Sišli smo sa sprata na koji smo pobegli da izbegnemo agresiju, sve vreme su nas fotografisali i snimali. Prisilili su nas da uđemo u salu Rektorata u kojoj nije bilo vazduha. Nisu rekli ni zašto nas drže u sali, ni šta će sa nama biti. Navodno je rektor ušao sa njima ali nam se nije obraćao niti sam ga ja lično videla. Onda su nam, posle možda sat vremena, tražili lične karte i počeli da nas popisuju. Prethodno su tragali za ostalim studentima po Rektoratu i oni su ulazili u grupama u salu nakon što su ih pronašli na spratovima. Krili su se, pretpostavljam, iz straha jer je scena upada bila strašna, kao neki desant na kriminalce. Nismo smeli napolje iz sale, u WC se posle moglo izaći ali jedan po jedan, u pratnji policije", navodi ova osoba.

Opisuje i da su neke osobe, koje nisu bile u uniformi, zatim počele da ih legitimišu.

Nisu pokazali značke, niti rekli zašto im traže lične karte, nisu se predstavili.

"Ja sam tražila od čoveka koji je mene legitimisao da se predstavi. Pobesneo je i rekao mi je: "Samo se ti praviš pametna, pa nisam u 2 noću ovde došao iz vodovoda." Zapretio mi je rečima: "Ja ću odavde izaći ali vi nećete". Onda su neka druga lica počela da nas pretresaju. Ušle su neke žene da pretresaju žene. Jedna studentkinja je imala napad panike, jednoj je bilo loše, kao i nekim građanima kojima su medicinari pružali pomoć. Bili smo taoci nekoliko sati kojima niko nije govorio ništa. Studenti su bili mirni, kao i građani, niko nije znao šta da očekuje. Kada smo videli da nas neće fizički povrediti, malo smo se opustili, jedan student je seo za klavir, začula se pesma "Pada vlada" i uzvuci "pumpaj" ali je jedan policajac vrlo brzo to prekinuo. Sve vreme su nas fotografisali bez dozvole. Sa sprata i iz sale. Ljudi u uniformama i bez. Nama nisu dozvolili da snimamo, neki su to radili krisom da bi poslali poziv upomoć preko Vibera. Nešto pre 3 sata nakon ponoći ostala je samo policija (otišli su ljudi koji nisu nosili uniforme) koja nam se na kraju obratila korektno i pušteni smo napolje", opisuje u svom svedočenju objavljenom na sajtu svedocanstva.labs.rs.

Pre toga, kako je navedeno, izveli su nekoliko studenata koji nisu znali ni zašto ih vode ni kuda ih vode. Nije bilo medija napolju. Samo mali broj građana i neki opozicioni političari koji nam se nisu obraćali.

"Nije bilo TV ekipa, čini se da nikoga nije zanimala prava talačka kriza u kojoj se zadesilo 140 ljudi, studenata, profesora, medicinara, građana koji se uglavnom nisu ni poznavali, a ne da su bili nekome pretnja ili su se nešto udruživali. Taoci smo bili nekoliko sati. Smatram da smo bili žrtve psihičkog nasilja, fizičkog na sreću nije bilo. Ali se pitam šta bi bilo da je neko drugačije komandivao jer oni nam ništa nisu govorili i samo su jednom rekli da ništa ne znaju i da čekaju naređenje. Mislim da sam bila žrtva nasilja u smislu da su mi ugorozili prava da znam zašto me drže van moje volje ali ljudi u uniformama nisu vikali na nas niti su nas gurali. Uglavnom su imali sakrivena lica ali mnoge bismo mogli i prepoznati, posebno one što su nas legitimisali bez obrazloženja ili pretresali tašne, ruksake i džepove. Sve je bilo jako traumatično i sve vreme nakon toga osećam posttraumatski sindrom", zaključuje u svom svedočenju.

"Delovalo je kao u ratu, kao da nas napadaju neprijatelji"

"Svojevoljno sam bila u zgradi PMF. Osećaji su pomešani. Od nemoći, besa zbog zlostavljanja naših studenata i svih nas ostalih, do potrebe da se nešto uradi, korisno i važno... Opkoljavanje PMF je sledilo nakon progona studenata i drugih građana od Filozofskog fakulteta i Rektorata na sve strane, ispaljivanje topovskih udara i vatrometa. Opkoljavanje je delovalo kao u ratu, kao da nas napadaju neprijatelji. Kad su policijske snage (ili osobe obučene kao oni) došle ispred zgrade PMF u kojoj su bili ekipa prve pomoći i stotine studenata i građana kojima je bila potrebna pomoć, iznad svega vazduh za disanje bez iritanta, poželela sam da se fizički obračunam sa njima, jer nemaju prava da uđu ni na jedan fakultet... Srećom, dekan PMF je vrlo autoritativno nastupio, a policijske snage su se povukle. Odlično je delovalo, ali sam ipak bila sumnjičava da bi mogli da izmisle neku novu strategiju, pa da upadnu na PMF, bez obzira na dekanove reči.