Policija između službe i poslušnosti

Piše: Slavica Radovanović, pukovnica u penziji

Pod parolom reorganizacije, otvoren je prostor za drugačiji model upravljanja kadrovima. Umesto znanja, iskustva i rezultata, ključni kriterijum postala je lojalnost. Ljudi koji nikada ne bi prošli redovan profesionalni put odjednom su se našli na mestima odlučivanja. Ne zato što su najbolji, već zato što su podobni.

Istovremeno, oni koji su nosili sistem, ljudi sa iskustvom, specijalističkim znanjem i godinama rada na najtežim poslovima, sklanjani su u stranu. Ne zato što nisu znali, već zato što nisu bili poželjni.

Danas živimo posledice takvih odluka.

Policijom sve češće rukovode ljudi koji ne razumeju ni njenu suštinu ni njenu dgovornost. Njihove odluke nisu usmerene ka zaštiti građana, već ka očuvanju sopstvene pozicije. Sistem im je dao privilegije, a oni tom sistemu uzvraćaju lojalnošću. To je zatvoren krug u kome zakon postaje sekundaran, a interes pojedinaca primaran.

Posebno zabrinjava brzina i način napredovanja. Ono što je nekada bio proces koji traje godinama, danas se završava za nekoliko dana. Preskaču se nivoi, brišu se kriterijumi i urušava se svaka ideja o karijeri zasnovanoj na radu. Takav model ne stvara profesionalce, već poslušne izvršioce.

U takvom okruženju policajac više ne razmišlja šta je ispravno po zakonu, već šta je bezbedno po njega. To je trenutak kada sistem prestaje da bude služba građana i postaje mehanizam kontrole.

Dodatni problem predstavlja i novi nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima, koji uvodi nejasne formulacije i široke mogućnosti tumačenja. Kada zakon počne da se oslanja na neodređene pojmove poput „povećanog rizika“ ili „zakonitog cilja“, otvara se prostor da se granice policijskog postupanja pomeraju po volji onih koji odlučuju.

Takva rešenja ne jačaju pravnu sigurnost, već stvaraju ambijent u kojem se represivne mere mogu primenjivati bez jasnog i proverljivog osnova. Posebno zabrinjava mogućnost da se kroz široko definisane situacije uvode posebni režimi postupanja, bez preciznih kriterijuma kada i zašto se oni primenjuju.

Time se praktično daje prostor da se redovne policijske aktivnosti pretvore u vanredne mere, bez stvarne potrebe i bez adekvatne kontrole. U takvom sistemu granica između bezbednosti i represije postaje nejasna.

Dodatno, predviđa se i širenje primene sredstava prinude koja nisu dovoljno jasno definisana, što otvara pitanje njihove stvarne prirode i posledica po građane. Kada zakon ne precizira sredstva koja se koriste nad ljudima, to više nije pravni okvir, već zona rizika.

Poseban problem predstavlja i tendencija da se organizacija i način rada policije sve više zatvara za javnost. Proglašavanje ključnih segmenata sistema tajnim ne povećava bezbednost, već uklanja kontrolu i odgovornost.

U takvom okruženju zloupotreba ne postaje izuzetak, već realna mogućnost sistema. Kada nema uvida, nema ni odgovornosti.

Zato danas moramo jasno da postavimo pitanje: da li želimo policiju koja štiti građane ili policiju koja štiti vlast?

Jer razlika između te dve stvari nije mala. Ona je suštinska. Nacrtom ovog zakona, vlast i dalje pokazuje nameru da od policije napravi represivni organ koji će prinudom štititi vlast, a ne službu koja će služiti i štititi građane kao stvarne nosioce vlasti u jednoj demokratskoj državi. Ako želimo drugačiju Srbiju, policiji moramo vratiti profesionalizam, zakonitost i političku neutralnost.