0
Za 70 godina postojanja Gorska služba spasavanja (GSS) spasila je nebrojeno života, od svog nastanka davne 1952. godine prošli su kroz mnoge promene, nadživeli državu u kojoj su osnovani, a njihova predanost plemenitom pozivu spasioca ostala je ista, čak i u ova moderna vremena. Oni su spremni da dane i noći provedu na planini, u šumi i to potpuno besplatno, jer njihova nagrada se ne meri novcem, već spasenim ljudskim životima.
To je malo, ali probrano društvo, na neki način specijalci, jer prolaze strog sistem obuke i treninga jer pravi spasilac se uči dok je živ. Sa jedne strane se primenjuju isti sistemi poslednjih 70 godina, ali, sa druge strane, koriste sva sredstva moderne tehnologije koja im olakšava posao. Nema ih mnogo, ukupno imaju oko 1.300 članova, a od tog broja je oko 300 licenciranih spasilaca, ljudi koji prolaze stroge testove i moraju svake godine da ponovo polažu specijalističke testove, jer mesta za grešku tu nema.
„Nije sve u snazi, potrebno je da spasilac bude i mentalno jak, izdržljiv, da na neki način bude i psiholog. Mora da zna šta radi, a takav utisak mora da ostavi i na ljude koje spasava, na povređene. Ako nije siguran u sebe, unesrećeni može da se uspaniči, a to otežava spasavanje. Mora da se zna i prva pomoć, način kako da se priđe povređenoj osobi, a to znanje se najbolje stiče kroz praksu, kada se spasilac suoči sa povređenim, kada vidi krv. Zato stalno vežbamo, odigravamo razne scenarije, a neki od njih su zahtevniji, možda i suroviji nego realni događaj“, objašnjava za Nova.rs Dimitrije Ostojić iz GSS.
Svake godine primaju nove članove, fizičke testove prođe oko 40 do 45 prijavljenih, ali tek onda sledi prava, žestoka obuka, koju prođe oko 80 odsto onih koji se prijave i oni stiču licence za različite spasilačke akcije. Zainteresovani mogu da se prijave na sajtu GSS.
Ima posla za sve, jer je spasavanje težak i kompleksan zadatak. Ali, kako kaže Ostojić, to uđe „pod kožu“ i ko jednom postane član GSS, zauvek ostaje vezan za tu organizaciju.
„Naši članovi su uglavnom ljudi do 30 do 36 godine, ali i penzioneri. U GSS ulaze ljudi mladi, kada imaju jake ideale a nemaju porodičnih obaveza. Kada zasnjuju porodicu, članovi ređe idu na teren, ali ta ljubav ostaje, pa nam se vraćaju kada odu u penziju, kada im deca odrastu. Svi naši članovi rade svoj posao besplatno, to je posao koji i ne bi mogao da se plati novcem. To je teško, čovek radi posle posla, u svoje slobodno vreme, mora da ide na teren gde će da provede 10 sati, možda i nekoliko dana. Ne može to svako da izdrži, ali, sa druge strane, ko jednom oseti to zadovoljstvo kada se akcija uspešno završi, pamtiće to do kraja života. Znate, najviše znači kada stigne neki mejl, u kome nam se ljudi koje smo spasili ili ih evakuisali posle povreda, zahvaljuju“, objašnjava Dimitrije.
Mesto na kojem borave svake sezone i gde imaju najviše posla su skijališta na Kopaoniku. Tu imaju najviše intervencija, jer su njihove ski patrole spacijalizovane za izvlačenje povređenih, a svake godine ih, samo na Kopaoniku, bude oko 800 i tu je pravo mesto de se „kale“ pravi spasioci.
Ipak, najopasnija srpska planina je, iako zvuči neverovatno, Fruška gora.
„To su statistički podaci, koji su nepobitni. Možda Fruška gora i nije najopasnija, ali se na njoj dešava najviše nezgoda, povreda, najviše se ljudi gubi. To je zato što je Fruška gora najbliža velikim gradovima i ljudi se često odlučuju da baš njome prošetaju. Ipak, svaki boravak na planini može biti opasan, čovek mora da se ozbiljno pripremi i da vodi računa, jer sa planinom nema šale“, objašnjava Aleksa Gluščević, još jedan spasilac GSS, koji je jednom prilikom na Rtnju proveo 50 sati u potrazi za izgubljenim ljudima.
Saveti su vrlo jednostavni, ali svako bi trebalo da ih se pridržava. Dve najveće greške koje ljudi činu su to da potcene planinu a precene svoje mogućnosti. Rezultat može biti katastrofalan.
„Neke stvari su sada svima dostupne, ali je neverovatno da ljudi ne pogledaju vremensku prognozu pre nego što krenu na planinu. To je potrebno uvek uraditi, jer se vremenske prilike mogu brzo promeniti i pogoršati, pogotovo na planini. Jedan od osnovnih saveta je da baterija mobilnog telefona uvek bude puna, a ko je u prilici, može da ponese i eksternu bateriju. Pokrivenost mobilnom telefonijom u Srbiji je dobra, dešavalo nam se da ljude koji su zalutali telefonom navedemo kako da se snađu. U jednom slučaju, zalutali su u šumi, a bili su samo 100 metara od puta, pa nismo ni morali na teren“, kaže Gluščević i dodaje:
„Druga stvar je prikladno oblačenje. Na svakih 1.000 metara temperatura je niža za sedam stepeni. To znači da ako se popnete na neki vrh koji je visok 2.000 metara, iako je u podnožju 20 stepeni, tamo je oko 6. Uz to, treba imati u vidu i vetar na vrhu planine. Ne treba da bude minus da bi nastupila hipotermija, ona kreće već od 15 stepeni. Ako uz to imate vetar i vlagu, stvari mogu postati još opasnije“.
Foto: Amir Hamzagić/Nova.rsOsim skijališta, gde su redovno prisutni i potrage i spasavanja zalutalih i povređenih po planinama, spasioci GSS se bave i vertikalnim spasavanjem, kako iz stena tako i iz jama, ali i spasavanjem iz brzih voda i poplavljenih područja. To je i najnovija njihova specijalnost.
„Mi možemo da podelimo vreme na pre poplava u Obrenovcu 2014. godine i posle. Opasnost od poplava je sve veća, a tu su i bujične poplave koje su najopasnije. Zbog klimatskih promena, bojim se, suočavaćemo se sve češće sa tim pojavama. Posle Obrenovca smo obrazovali i specijaliste za spasavanje iz brzih voda, učili smo, na neki način iz tog iskustva. Sada smo spremni i za taj izazov. Srećom, i tu nam je tehnologija pritekla u pomoć, jer sada postoje plastični čamci, koji su najpogodniji. Gumene nije moguće koristiti zbog opasnosti od bušenja, metalni su suviše teški za nošenje“, objašnjava Ostojić.
Njihovu važnost je prepoznao i MUP Srbije, koji ih ponekad poziva u pomoć. Imali su zajedničku vežbu spasavanja sa helikopterskom jedinicom MUP Srbije i kažu da se takvom akcijom nijedna svestska služba spasavanje ne bi postidela.
„Naša prednost, u odnosu na druge službe, jeste to što odluke možemo donositi brzo, na terenu, dok kod drugih službi postoji hijerarhija koja mora biti ispoštovana, ali oduzima vreme. Mi smo u stanju da se organizujemo „u hodu“. Ne finansira nas država, građani mogu da uplate prilog, a doniraju nas i kompanije. Sa jednom velikom kompanijom smo potpisali ugovor i oni nas sada redovno finansiraju što nam mnogo znači, jer znamo sa čime raspolažemo. Drugi izvor prihoda je potpisivanje komercijalnih ugovora, gde se naši članovi bave spasilačkim akcijama. Ali, pare ne idu njima, već GSS, svi članovi rade volonterski, što u ovim vremenima i nije baš popularno. Naši troškovi su veliki, jer mi ne smemo da pogrešimo. Sva naša oprema je specijalizovana i skupa. Ima rok trajanja, svako uže, svaki karabin, a posle izvesnog vremena ne smemo više da je koristimo, jer je istekla garancija, pa moramo da je uništimo“, objašnjava Dimitrije Ostojić.
BONUS VIDEO: MUP i GSS u najkopleksnijoj spasilačkoj vežbi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
