11
Bezbednosno informativna agencija (BIA) vršlja po Srbiji. To možemo i zvanično da potvrdimo, nakon što su predstavnici BIA upali u prostorije Zavoda za zaštitu spomenika kulture i to svojevoljno potvrdili medijima. Nedavno su predstavnici iste agencije, kako se sumnja, u automobile bez oznaka ubacili dve aktivistkinje u Novom Sadu. U avgustu su predstavnici udruženja „Ne damo Jadar“ neposredno pre protesta protiv iskopavanja litijuma, proveli nekoliko sati u prostorijama BIA. U te prostorije su bili pozvani telefonom. Sve navedeno se čini u svrhu zastrašivanja i oko toga nema nikakve dileme.
Piše: Sofija Mandić za Peščanik
Međutim, postavlja se pitanje – kako predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika kulture ili bilo koji drugi građanin treba da se ponašaju u opisanim situacijama, a da to bude u skladu sa zakonom. BIA ne poštuje Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali to ne znači da na to treba pristati i da takvo postupanje treba, eksplicitno ili implicitno, omogućiti.
Pođimo od toga da Agencija članom 2 Zakona o BIA isključivo obavlja poslove koji se odnose na zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka. BIA to čini prikupljanjem, obradom i procenom bezbednosno-obaveštajnih podataka.
Da li, kada se oglašava o nezakonitostima postupka brisanja zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane iz registra kulturnih dobara, Zavod za zaštitu spomenika kulture podriva i ruši ustavni poredak? Naravno da ne. Zavod upravo pokušava da održi taj poredak. Jedino što se ruši reakcijama Zavoda je prethodno sklopljen međunarodni burazerski posao.
Kako bi Zavod, ali i svako drugi, ostao na putu zaštite ustavnog poretka, prilikom sad već razuđenih poseta i poziva predstavnika BIA, dužni smo da se ponašamo u skladu sa zakonom.
Članom 12 Zakona o BIA propisano je koja ovlašćenja imaju pripadnici ove agencije. Naime, oni primenjuju ovlašćenja koja primenjuje policija, u skladu sa propisima o unutrašnjim poslovima. Zakon o policiji precizno i taksativno propisuje ta ovlašćenja, a ovde su posebno relevantna – pozivanje i prikupljanje obaveštenja.
Osobe od kojih BIA usmeno zahteva razgovor, nisu dužne da odgovaraju na njihova pitanja i učestvuju u razgovoru, sem ukoliko uredno ne prime poziv, u skladu sa članom 79 Zakona o policiji. Možda iz naše zbilje kao nemoguća misija deluje odbijanje razgovora bez upućenog poziva. Ali to više govori o našoj stvarnosti nego o takvom odbijanju.
BIA je dakle dužna da osobi za koju osnovano pretpostavlja da raspolaže obaveštenjima koja su deo njihove nadležnosti (sprečavanje podrivanja i rušenja ustavnog poretka) uputi poziv u kom su navedeni razlog pozivanja, mesto i vreme održavanja razgovora, kao i svojstvo u kome se osoba poziva. Bez takvog uredno uručenog poziva, građani nisu dužni da odgovaraju na pitanja pripadnika BIA. Zakon o policiji poznaje i pozivanje telekomunikacijskim sredstvima (ali samo izuzetno), ali i tada je organ koji poziva dužan da saopšti razlog pozivanja.
Mnogo češći slučaj je da BIA nije „dosegla“ nivo osnovane pretpostavljenosti da osoba sa kojom pokušava da stupi u kontakt raspolaže informacijama iz njihove nadležnosti, te primenjuje drugo policijsko ovlašćenje – prikupljanje obaveštenja. Ovo je omiljeno i široko rasprostranjeno policijsko ovlašćenje kojim se neretko građanin ne obaveštava u kom svojstvu se sa njim razgovara, a podaci se „pecaju“ nasumično, a neretko samo u svrhu zastrašivanja. U skladu sa članom 91 Zakona o policiji, građanin nije dužan da pruži traženo obaveštenje (osim ako bi time učinio krivično delo), na šta mora da bude upozoren od strane službenika sa kojima razgovara. Ovo upozorenje najčešće izostaje, jer bi onemogućilo „pecanje“.
Dakle, ukoliko je u pitanju prvi slučaj (osnovana pretpostavka o raspolaganju informacijama), svako ima pravo da traži uredan poziv i razlog pozivanja. Ukoliko je u pitanju drugi slučaj (prikupljanje obaveštenja), svako ima pravo da ne pruži informacije, naročito ako oseća da je razlog razgovora zastrašivanje ili drugi nezakoniti pritisak.
Građanin treba i mora da pita da li se razgovor predlaže i vodi iz prvog ili drugog razloga i u skladu sa tim treba da donese odluku o tome da li učestvuje u razgovoru ili ne. Građani ne mogu da odgovaraju (prekršajno ili krivično) zbog toga što su iz zakonskih razloga odbili da budu podvrgnuti ispitivanju.
Zakon o BIA takođe pruža osnov za uskraćivanje pomoći i obaveštenja. Deluje da su naprednjaci zaboravili da „prekroje“ zakon iz 2002. godine u tom delu.
Naime, član 10, stav 2 Zakona o BIA propisuje da na pružanje pomoći, davanje obaveštenja i podataka niko ne može biti prinuđen, a uskraćivanje ili odbijanje pomoći, davanja obaveštenja ili podataka mora biti zasnovano na zakonom utvrđenim razlozima. Ti razlozi svakako mogu biti vezani za nepostupanje BIA u skladu sa Zakonom o policiji, ali i prekoračenje granica ovlašćenja BIA, zadiranjem u pitanja koja se ne tiču zaštite ustavnog poretka.
Jasno je da je teško razmišljati o zakonu i zakonskim ovlašćenjima kada se pojave ljudi u crnom. U našoj svakodnevici ti ljudi često imaju kapuljače, a izuzetno retko pokazuju značke. Međutim, oni koji su meta ljudi u crnom su već hrabri i već staju u odbranu ustavnog poretka koji vladajuća partija nemilice gazi. Deo zaštite ustavnog poretka moramo proširiti i na onemogućavanje nezakonitog ponašanja pripadnika BIA, onakvo kakvo smo videli u slučaju „posete“ Zavodu za zaštitu spomenika kulture, ali i u mnogim drugim slučajevima.
Bonus video: Hapsenje aktivista Stari Savski most
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
