3
Novica Antić, progonjeni vojni sindikalac i bivši predsednik Vojnog sindikata Srbije (VSS), na svojoj koži osetio je kako izgleda kada režim upregne sve svoje resurse u nameri da vas ućutka. Fabrikovani postupci, hapšenja, kampanja u režimskim tabloidima, samo je deo onog što je Novica Antić iskusio. Ipak, ništa ga nije zaustavilo - ni višemesečni pritvor, ni praćenje od strane BIA... U intervjuu za Nova.rs govori o svemu što je doživeo, ali i ima snažnu poruku za mlade u zemlji - da ne odustanu od borbe za pravednu Srbiju.
Kada je počeo vaš progon i kako se vaša porodica i vi nosite sa svim pritiscima i napadima kojima ste intenzivno izloženi proteke dve godine?
„Moj progon traje još od 2017. godine, a već 2018. mi je prvi put izrečen otkaz iz vojne službe zbog učešća u sindikalnim aktivnostima i to baš u trenutku kada mi se supruga porodila. To je za nas i naše porodice bio prvi veliki i jako bolan udarac. Prošle godine, prvi put sam uhapšen simbolično na svoj rođendan, a samo dva dana posle tog datuma, supruga i ja smo pozvani da otpočnemo proces VTO za drugo dete, koji, nažalost, do danas nismo relizovali zbog ovog poslednjeg Vidovdanskog tamničenja. Moja porodica je vojnička i stradalnička jer mi majka potiče iz mučeničkog Jasenovca, nekako smo navikli na muku i oduvek smo bili verni svojoj državi, a ona nam je uzvratila na najgori mogući način.
Ja sam treća generacija profesionalnog vojnog lica u porodici, majka je skoro čitav radni vek bila vojni zdravstveni radnik, rođeni brat je veteran Herojske 63. padobranske brigade i učesnik bitke na Košarama, a sve što smo proživeli ovih godina od države i od ljudi koji su na najmonstuoznije i najbezobzirnije načine zloupotrebljavali najviše državne funkcije da bi se obračunavali samnom, doživeli smo kao veliko razočarenje. Možda će zvučati morbidno, ali sada, sa ove distance, posle osam godina kontinuiranog zlostavljanja mene i moje porodice, uništavanja porodičnih firmi čiji smo poslovni rejting i ugled gradili decenijama, mogu da kažem da smo postali ravnodušni, ali ne i bez nade da za sve nas i Srbiju dolaze bolji dani i da žrtva koju sam podneo i koju smo podneli, neće biti uzaludna“.
3
14
Svi dosadašnji potezi ukazuju da je najnoviji proces protiv vas (slučaj hapšenja pred Vidovdanski protest) fabrikovan. Dokazi koje ima Informer, a sud ih nema, samo su neki od primera. Šta to govori?
„Taj slučaj našeg hapšenja i tamničenja je reprezentativni primer da Srbija nije pravna država i da je njen ustavni poredak potpuno srušen, ne postoji. Po Ustavu, suverenu vlast u Srbiji čini narod, a već u njegovim prvim odredbama se kaže da nijedan pojedinac niti politička stranka ne mogu prisvojiti vlast. Ustav takođe propisuje podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku koje su nezavisne jedna od druge. Međutim, naš slučaj jasno pokazuje i dokazuje da su grupica ljudi iz izvršne vlasti i jedna politička stranka poznata kao SNS, uzurpirali svu vlast u Srbiji i da za njih Ustav i zakoni ne važe, te da je sudska vlast njima u potpunosti potčinjena jer slepo izvršava sve što ovi uzurpatori traže uključujući i najgrublje gaženje osnovnih ljudskih prava kakvo je npr. sloboda“.
Da li u jednoj takvoj atmosferi mogu da se očekuju fer suđenje i pravedna presuda?
„Dakle, danas u Srbiji ne postoji apsolutno nikakva pravna sigurnost niti trunka garancija da kroz institucije i zakon na bilo koji način možete da se zaštitite od zlostavljanja koje dolazi od pojedinaca na najvišim državnim funkcijama. Danas se u Srbiji ljudi lišavaju slobode i uništavaju im se životi i porodice zbog verbalnog delikta, javno izgovorene reči i političke opredeljenosti suprotne onoj koju čini aktuelna vlast. To sve se dešava u 21. veku, u jednoj od najstarijih Evropskih država koja je članica Saveta Evrope i koja je veću svest o poštovanju zakona imala pod vlašću tiranina Cara Dušana“.
2
1
Više puta ste bili privođeni, vaša porodica je prošla golgotu. Zašto je država upregla čitavu mašineriju kako bi vas ućutkala?
„Kao frontmen tada najbrojnijeg sindikata zaposlenih u Vojsci, svoju sindikalnu dužnost vršio sam onako kako je vide Ustav, međunarodne konvencije i zakoni, u potpunosti u kolektivnom interesu profesionalnih pripadnika Vojske kojih sam bio zvanični predstavnik, jer je Vojni sindikat Srbije bio jedini reprezentativni sindikat u delatnosti odbrane. Javna uzbunjivanja kojima smo ukazivali na teške zloupotrebe i najteža krivična dela koja su činili vršioci najviših javnih funkcija u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, ukazivanje na uvođenje kriminalaca u kasarnu radi uvežbavanja gađanja, zahtevanje odgovornosti za pogibiju helikopterske posade pilota Omera Mehića, za smrt našeg člana i kolege Dejana Stojkovića na Pešteru, za masovno napuštanje Vojske od strane njenih profesionalnih pripadnika i slično, ozbiljno su ružilla „Potemkinova sela“ i bajnu sliku o stanju u vojsci koju je javnosti plasirala vlast i pojedinci iz vlasti kojima je vojska služila isključivo za podizanje političkog rejtinga poput Miloša Vučevića, koji je možda najbolji primer stranačkog uzurpatora privilegija vlasti i primer arčenja državnih resursa od strane jednog stranačkog funkcionera.
Kada su shvatili da ne mogu da podmite ili ucene moje sindikalne kolege ni mene, primenili su opšte poznate „Udbaške“, metode obračuna sa neistomišljenicima u cilju našeg potpunog ućutkivanja i odstranjivanja iz javnog života i medija. No, očigledno da su nas pogrešno procenili pa im ni te zločinačke metode, provlačenja kroz medijsko blato, tamničenja i terorisanja naših porodica, nisu dale željeni rezultat. Navedeno vidim kao glavni motiv mog progona“.
Sudeći po onome što ste doživeli na svojoj koži, čini se da je sloboda u Srbiji preskupa?
„Tako je, imati svoj stav i kičmu i „ne prodati veru za večeru“, danas u Srbiji mnogo košta, podrazumeva ugroženu egzistenciju, izlazak iz komfora mirnog života i zahteva podnošenje velike žrtve na koju mnogi nisu spremni. Međutim, kad znam da su kroz sve to što sam ja prošao, prošle, a i danas prolaze i moje kolege iz sindikata i vojske, a u ovom zadnjem stradanju i moji drugovi i braća vojni i ratni veterani i da smo pod svim tim pritiscima ostali verni svojim uverenjima i jedni drugih se nismo odrekli, kad vidim koliku žrtvu podnose ova naša deca studenti i srednjoškolci, boreći se za to da sutra žive u uređenoj i normalnoj državi i srećnije nego što smo mi živeli poslednjih 30 godina pod istim ovim ljudima na vlasti, verujem da sva ta žrtva nije uzaludna, čak sam ponosan na nju“.
Da li je vaš progon poruka svim oficirima i vojnicima u Srbiji koji se usude da se suprotstave kršenju zakona?
„To je bio osnovni motiv mog progona i zlostavljanja. Poruka svima je: „Eto kako ćete proći ako nam se suprostavite ili budete neposlušni kao Novica Antić“. No, očigledno su zaboravili na osobinu našeg naroda, koju je istorija mnogo puta potvrdila i ponovila, da Srbima nikad niko nije mogao da vlada terorom i silom i da „Srbin ćuti dok se ne naljuti”, a sad se baš naljutio“.
Podržavate studente od prvog dana. Koja je vaša poruka mladima u Srbiji koji se bore za pravednije društvo?
„Devedesetih godina prošlog veka, bio sam istih godina kao današnja omladina koja protestuje. Tada su na vlasti bili isti ljudi koji je čine i danas. I tada i sada, ti isti ljudi vlast vrše pljačkom, lažima i propagandom, najčešće onom najprizemnijom održavanjem odavno izlizanog narativa da ako oni koji slučajem odu sa vlasti, Srbija staje jer neće biti zejtina, šećera i penzija, samo što nas nisu napali Hrvati i Šiptari i tako dalje… Međutim, došlo je neko drugo vreme i stasale su neke nove generacije kod kojih ta i takva „zejtin propaganda“ ne prolazi, naročito ne ona zasnovana na mržnji prema svemu što nije srpsko. Ove generacije žive nekim novim, sasvim drugačijim načinom života koji nije opterećen time ko je kakve vere ili nacije i kojima izanđani političari devedesetih godina prošlog veka ne znače ama baš ništa u životima. Naprotiv, simbol su im stradanja i svega lošeg.
Mladići i devojke studenti danas ispaštaju i ispravljaju posledice naših grešaka iz nesretnih devedesetih godina prošlog veka, a to što mi tada nismo okončali borbu za srećnije i pravednije društvo, nateralo ih je da žrtvuju svoje obrazovanje, da pešače na stotine kilometara i spavaju pod vedrim nebom ne bi li poslali poruku da nijedna država ne treba da funkcioniše tako da u njoj ljudi ginu usled nemara, bahatosti i korupcije. Zato draga naša deco, ne odustajte od borbe koju ste započeli, pre svega za vašu bolju budućnost i srećniju Srbiju, jer nemate drugu i lepšu domovinu, a naša dužnost i obaveza je da vam u toj borbi pomognemo“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare