0
Političari su davno uvideli korist od dobrih odnosa sa najekstremnijim grupama sa tribina i rado ih koriste duže od tri decenije. Tako imaju na raspolaganju prave privatne armije, dok se policija nalazi u procepu jer ne zna koga sme da hapsi a koga ne. Cenu toga uporno plaćaju građani i srpski fudbal.
Šta se dogodilo Srbiji da postane evropski Meksiko, da u njenom glavnom gradu, po ugledu na ozloglašene narko-kartele ljude otimaju, muče, kasape, komadaju i sve to sa ponosom slikaju, snimaju i te snimke šalju ili svojim poslovnim partnerima kao dokaz ili protivnicima kao upozorenje.
Kako su od grupa navijača čiji je najveći zločin bio da se napiju i potuku postali klanovi koji seju strah i trepet, naoružani su do zuba, vojnički organizovani, obrću milione od poslova obezbeđenja, reketiranja, prodaje igrača i trgovine drogom?
Ekstremne navijačke grupe u Srbiji, po ugledu na Engleze i Italijane, u Srbiji nastaju osamdesetih godina, ali su samostalne i nezavisne bile kratko vreme. Političari su brzo uvideli njihov potencijal i vrlo brzo počinje saradnja države sa najekstremnijim delom navijača sa tribina.
pročitajte još
Kada se sa severne tribine gde su tradicionalno smešteni navijači „Crvene zvezde“ začulo: „Delije, delije, haj’mo svi u glas, Vuk Drašković navija za nas!“ Slobodan Milošević je tamo hitno delegirao provereni kadar koji je već dugo sarađivao sa tajnom službom – Željka Ražnatovića Arkana.
„Željka fudbal nije uopšte interesovao, on ne da nije znao gde je severna tribina, nije znao gde je stadio. Ali dobio je zadatak da preuzme navijače i to je uradio. Brzo je video da od fudbala može da ima veliku korist“, rekao je jedan Arkanov blizak saradnik koji je želeo da ostane anoniman.
Arkan uvodi čvrstu, vojničku organizaciju među Delije, koji se zapravo sastoje od mnoštva grupa i podgrupa, a nešto kasnije, kada kreću ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji, neki od navijača i stvarno završavaju u vojsci, ali Arkanovoj, u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi. Vođa jedne od najjačih navijačkih frakcija bio je Nebojša Đorđević Šuca, svojevremeno je ceo Beograd bio išaran gafitima sa tri slova ŠRD, što je značilo Šuca Red devils, kako se zvala navijčka grupa na čijem čelu je bio.
Šuca je od prvog dana bio član Arkanove garde, borio se na svim frontovima, dogurao do čina pukovnika i preživeo je rat. Ali, nije preživeo mir, jer je izrešetan ispred kuće u Zemunu 12. oktobra 1996. u 28. godini. Inače, njegova udovica Aleksandra udala se kasnije za Šucinog ratnog druga, Milorada Ulemeka Legiju.
Da bi zbrinuo neke od svojih bivših saboraca Ražnatovć je svojevremeno osnovao i agenciju za obezbeđenje simboličnog imena „Delije“. Tako su navijači shvatili da od tog posla može lepo da se zaradi.
Zauzvrat, sa severne tribine se više nikada nije čulo ništa protiv režima ili Slobodana Miloševića. Navijači crveno-belih i danas funkcionišu po vojničkom ustrojstvu, postoji jasna i čvrsta hijerarhija.
Navijači Partizana su se vrlo rano podelili u dve zaraćene frakcije koje su često više ratovale međusobno nego protiv navijača drugih klubova. Sa jedne strane bila je grupacija okupljena oko „Alkatraza“ a sa druge su bili „Zabranjeni“. Vođe „Alkatraza“ bile su na platnom spisku uprave kluba, a tako su se povezali i sa nekim političarima.
Uprkos brojnim ubistvima, i sve očiglednijoj ulozi „navijača“ u trgovini narkoticima, poslovima obezbeđenja i reketiranju, država nije preduzela neku veću ili konstantniju akciju protiv grupa koje više odavno nisu bile navijačke, već, kako bi to u tužilaštvu rekli: organizovane kriminalne grupe.
Posle 5. oktobra situacije se nije promenila ni milimetar. Navijači su se predstavili kao „prvoborci“ promena i zadržavaju povlašćen status. Ulaze u uprave i skupštine klubova, pa i u politiku. Zahvalnost Delijama nova vlast je pokazalo tako što je jednog od viđenijih navijača, Jovana Šurbatovića imenovala za gradskog sekretara za sport i omladinu Beograda, a kasnije je Šurbatović dogurao i do Generalnog sekretara Fudbalskog saveza Srbije.
Jedinu pravu akciju protiv huligana srpske vlasti preduzele posle smrti francuskog navijača Brisa Tatona 2009. godine u Beogradu, za čije ubistvo su osuđeni navijači Partizana i to iz grupe „Alkatraz“. Najjača navijačka grupa Partizana je praktično obezglavljena, oni oji nisu bili u bekstvu osuđeni su prvostepeno na višedecenijsku robiju.
Sve to se dogodilo najverovanije zbog stranog pritiska, jer sudska praksa pokazuje da je broj optuženih manji a izrečene kazne blaže, ako su u pitanju domaći navijači.
Promena vlasti 2012. nije donela zapravo ništa novo. Ipak, grobari dočekuju Aleksandra Vučića, deklarisanog navijača Crvene zvezde koji se ponosi svojom navijačkom prošlošću, na nož. Kako Vučić postaje premijer, a potom i predsednik, sa južne, partizanove navijačke tribine čuje se pogrdno skandiranje na njegov račun.
Tada se pojavljuje nova navijačka grupa koju predvode pokojni Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi i njegova desna ruke Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja. Imaju zanimljivo ime „Janjičari“, jer su u pitanju uglavnom bivši navijači drugh beogradskih klubova. Oni ispunjavaju prazninu koja je nastala jer su vođe najjače frakcije „Alkatraz“ ili u bekstvu ili u zatvoru. I tribina je utihnula.
Zanimljivo da Stanković, pravosnažno osuđen 2013. godine na pet i po godina zatvora zbog organizovanja kriminalne grupe koja se bavila preprodajom droge nije u zatvoru proveo ni jedan jedini dan. On je uspešno tri godine odlagao odlazak na izdržavanje kazne iz zdravstvenih razloga, a u međuvremenu je išao na utakmice, a učestvovao je, upravo sa Belivukom, u napadau i prebijanju vozača Miloša Vazure, tadašnjeg predsednika FK „Partizan“. Stanković je izrešetan u Bačvanskoj ulici, kod Okružnog zatvora 2016. godine.
Janjičare preuzima Veljko Belivuk koji ih rebrendira u „Principe“. Belivuk i njegova grupa, uz podršku funkcionera policije, zavode teror ne samo na tribinama, već i van njih, dok policija, BIA i tužilAađtvo okreću glavu. Belivuk i njegov zamenik Marko Miljković su uhapšeni zbog ubistva Vlastimira Miloševića u centru Beograda 2017. godine, ali se se završilo fijaskom, jer su dokazi, pre svega DNK tragovi, otpadali jedan po jedan pa Belivuk i Miljković izlaze iz pritvora kao slobodni ljudi.
Ovu pravnu pobedu Belivuk shvata kao da je dobio dozvolu za lov i u narednih nekoliko dana mnogi ljudi koji su se zamerili njegovoj grupi ili bivaju ubijeni ili nestaju bez traga. Zauzvrat, Belivuk obezbeđuje ljude koji su spremni da napadnu demonstrante, ili mirne proteste pretvori u nasilne demonstracije.
Neki članovi obezbeđenja inauguracije predsednika Republike Aleksandra Vučića su takođe i obezbeđenje noćnih klubova koje drže upravo „Principi“. Kada je trajao policijski čas, i kada je počelo lupanje u šerpe, upravo su navijači bili zaduženi da se penju na krovove i pale baklje.
Početkom februara policija hapsi Belivuka, Miljkovića i još tridesetak članova „Principa“, a u avgustu je podignuta optužnica koja ih tereti za pet teših ubistava, trgovinu narkoticima, ilegalo posedovanje oružja. Na optužnici nema nijednog aktivnog policajca, nijednog političara, nema funkcionera, sudija, tužilaca. Ipak, na prvi pogled se čini da je država rešila da se konačno obračuna sa kriminalcima koji su se infiltrirali među navijae.
A onda se pojavila slika nasmejanog ministra policije Aleksandra Vulina sa jednim od vođa navijača FK „Rad“ Vladimirom Kovačevićem Kovačom, višestruko osuđivanim, između ostalog i zbog posedovanja automatskog oružja. Vulin se pravdao da nije znao ko je osoba sa kojom se zagrljen slika. Potom se pojavio i video snimak iz jednog lokala gde se Kovač pozdravlja i sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem.
Jedna premijerka i jedan premijer
Kao primer kako treba rešavati problem sa huliganima, koji su kod nas postali organizovani kriminal, uzima se britanska premijerka Margaret Tačer, koju su zvali i Gvozneda lejdi. Ona je, u roku od pet godina, od tragedije na stadionu Hejsel do 1989. očistila engleske stadione od huligana strogim kaznama i nemilosrdnim progonom. Ona je 1988. izjavila : „Zaista moramo skloniti ovu ljagu sa naše reputacije”. Danas se utakmice u Engleskoj igraju bez zaštitne ograde.
Tadašnji srpski premijer, Aleksandar Vučić, na konferenciji za medije 2016. godine na pitanje novinara „Insajdera“: Kada će država krenuti u borbu protiv huligana?“, premijer Vučić, poznat po svojim izjavama kako se nikoga i ničega ne boji i da svima i svakome sme da izađe na megdan odgovorio je između ostalog i sledeće: „Nemamo trenutno dovoljno snage za to“.
BONUS VIDEO: Miroslav Aleksić: Kriminalizovana policija umešana u svaku aferu u Srbiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
