0
Nišlija Ivan Tomanović (45) i Doljevčanin Goran Nedeljković (59) danas su se prvi put sreli nakon dramatične saobraćajne nesreće koja je prošla bez žrtava samo zahvaljujući Goranu koji je rizikovao svoj da bi spasio Ivanov život. Tog 10. februara na putu od Niša ka Doljevcu, Tomanović je sleteo sa kolovoza da bi izbegao vozilo koje je iz suprotnog pravca prešlo u njegovu traku, nekoliko puta se prevrnuo da bi mu se auto zapalio. Samo zahvaljujući Goranu, koji je svojim PP aparatom ugasio požar i izvukao Ivana iz gomile zgužvanog metala, Tomanović je prošao samo sa lakšim povredama.
Po obostranoj želji, nakon što su pali jedan drugome u zagrljaj otišli su na mesto nesreće koje je obojicu potreslo.
„Odveo sam Ivana na mesto gde se prevrnuo da vidi šta je i kako je bilo, još su na sve strane delovi vozila koji svedoče da je nesreća bila strašna. Opet sam sve to preživeo u glavi, savladale su me emocije i potekle su mi suze. Setio sam se kako sam gasio vatru svestan da i mene i njega minuti dele od smrti jer auto “benzinac” u takvim situacijama vrlo brzo eksplodira. Puno mi je srce, stekao sam doživotnog prijatelja, današnji osećaji si zaista neopisivi Jednostavno eto desilo se da sam naišao u pravom trenutku za spas Ivanovog života. Dok sam gasio vatru prošla su tri, četiri automobila ali se niko nije zaustavio“, rekao je Nedeljković.
Nešto kasnije naišao je jedan automobil za koji se ispostavio da pripada Ivanovim kolegama pa kada se uverio da je on dobro, ostavio ga je sa njima i produžio za Niš.
„U povratku sam video šlep vozilo kako podiže Goranov automobil pa sam vozaču dao svoj broj telefona i zamolio ga da ga dostavi momku koga sam spasio. On mi se javio i eto sada smo se sreli – priča hrabri Doljevčanin. Dodaje da nakon što se priča o ovom događaju pojavila u medijima, prima čestitke sa svih strana. Stiglo mi je na stotine telefonskih poziva, ljudi me na ulici prepoznaju, pozdravljaju, lep je to osećaj ali ja sam najsrećniji time što je Ivan živ i zdrav“ – rekao je Nedeljković.
Tomanović kaže da je tog jutra krenuo na posao, te da je prava sreća što je bio sam jer obično vozi koleginicu koja tada sa njim nije pošla jer se razbolela.
„Kretao sam se svojom trakom kada sam ugledao beli kombi koji je preticao Goranovo vozilo velikom brzinom. Verujem da je išao preko 120 na sat jer je i Goran posvedočio da mu se auto zatresao kada je kombi prošao pored njega. Gledao sam smrti u oči, da sam zastao, samleo bi me, nisam imao kud osim u jarak. Povukao sam volan u desno, tu je bio neki betonski nadzidak u koji sam udario i osetio kako se prevrćem tri, četiri puta. Auto je počeo da se dimi, u sekundi mi je prošlo kroz glavu da ću živ izgoreti. Umiranja se nisam plašio ali takve strašne smrti jesam“ – opisuje sagovornik Nova.rs nesreću.
Onda je, kako kaže, čuo glas nekog čoveka i shvatio da će izbeći najgore.
PROČITAJTE JOŠ
„Čuo sam kako neko pita da li sam sam dobro, odgovorio sam da jesam a onda čuo zvuk razvaljivanja vrata. Ugledao sam čoveka koga tada nisam prepoznao, jer je bio mrak. Nakratko se zadržao a kada se uverio da sam dobro, produžio je svojim putem. Dobio sam njegov broj telefona od prijatelja i pozvao ga čim sam napustio bolnicu. Kada sam počeo da ukucavam brojeve pojavilo mi se njegovo ime. Sav sam se naježio, ispostavilo se da se radi o čoveku koga sam pre par godina upoznao na zelenoj pijaci, gde smo vodili prijatan razgovor i razmenili brojeve telefona. Šta posle svega reći osim da nije bilo Boga i Gorana ne bi danas ja bio ovde gde sam. Nisam se još oženio a kada budem to odlučio Goran može da bira hoće li mi biti brat ili pobratim, kuma već imam ali i to bi mu ponudio da je drugačije“ – kaže Tomanović.
Tomanović dodaje da je u policiji saznao da beli kombi koji je izazvao nereću nije pronađen te da bi voleo da vidi nesavesnog vozača koji bi ga verovatno oterao u smrt da nije bilo Goranovog herojskog podviga.
***
