Epidemija velikih boginja, poznatija kao variola vera iznenadila je Evropu i Jugoslaviju sada već davne 1972. godine. Kada kažemo iznenadila, mislimo pre svega na to da je tada važilo mišljenje da je variola vera iskorenjena i da je nemoguće da se ponovo pojavi na evropskom tlu. Iako u prvi mah šokirani da se bolest pojavila, tadašnje rukovodstvo i građani brzo su se organizovali i za dva meseca vakcinisano je gotovo celokupna populacija u Jugoslaviji. Zahvaljujući brzoj reakciji, ali pre svega odgovornosti i verovanju u struku, dobilI smo priznanje svetskih stručnjaka za borbu protiv variole vere, a velike boginje su iskorenjene posle dva meseca.
Variola vera, odnosno epidemija velikih boginja zvanično se pojavila u Jugoslaviji 14. marta 1972. godine, kada je prvi slučaj registrovan kod Ibrahima Hotija iz Đakovice. Već sredinom marta u zemlji je bilo zaraženo preko 140 ljudi, uglavnom na teritoriji Kosova, Beograda, Novog Pazara i Crne Gore. Ubrzo nakon otkrivanja prvog slučaja, proglašena je epidemija, ograničeno je kretanje i uveden karantin, a vakcinacija građana postala je nužnost, a ne stvar lične želje.
Odluka o sprovođenju odgovarajućih mera kasnila je nekoliko dana, budući da su ustavnim amandmanima olabavljene nadležnosti federacije, a obavezne odluke iz ovih oblasti bile prebačene na nivo preporuka. Takvim činjenjem, tj nečinjenjem izgubljeno je nekoliko dana koji su bili dragoceni, čime se virus širio populacijom.
Prvi simptomi variole vere pojavljuje se u periodu do 14 dana, koliko zvanično traje period inkubacije, odnosno period između izlaganja virusu i pojave prvih simptoma. Prvi simptomi variole vere slični su simptomima običnog gripa, pa pacijenti uglavnom imaju glavobolju, temperaturu, mučninu ili povraćanje. Nakon početnih blažih simptoma, pacijentima se pojavljuju tačkasti, crveni plikovi po koži i jeziku. Nakon pojave ovih plikova, bolest može da postane veoma nepredvidiva, da deluje štetno po organe, a u čak 30 odsto slučajeva može da proizvede fatalan ishod. Najbolja prevencija je vakcina protiv variole vere, koja je uostalom najverovatnije spasila prvog pacijenta u Jugoslaviji, Ibrahima Hotija.
Prema rečima epidemiologa Zorana Radovanovića, simptomi su mogli biti različiti i nije značilo da neminovno mogu dovesti do fatalnog ishoda.
Prvi slučaj velikih boginja registrovan je u Jugoslaviji 14. marta 1972. godine, kod Ibrahima Hotija koji je u tadašnju zemlju doneo sa hodočašća iz Meke i Medine. Dok zdravstveni radnici i doktori nisu otkrili prvi slučaj infekcije, Hoti je već zarazio mnogo ljudi i epidemija se zahuktala.
Trgovac sa Kosova Ibrahim Hoti otišao je na hodočašće u Meku i Medinu, gde se prema zvaničnom mišljenju zarazio variolom verom. Hoti je kao mali primio vakcinu protiv boginja jer je bila obavezna, ali kada je u januaru došao u bolnicu da se vakciniše, nije je primio jer mu je drugi pacijent sugerisao da će dobiti plikove i osip. On je poverovao, i prema nezvaničnim verzijama, budući da ih ima nekoliko, mesto gde je primio vakcinu je odmah nakon primanja isprao alkoholom, čime je ona izgubila dejstvo. Nakon povratka sa verskog putovanja, zaražen variola verom, Hoti je došao na zatvorenu pijacu u Beograd na kojoj je raširio virus. Pukom srećom, budući da nije bio dovoljno zaštićen, Hoti je dobio blagu drhtavicu, temperaturu i plikove, ali njegovo stanje posle toga nije bilo pogoršano.
Takođe, problem u slučaju Hotija jeste što je on transportovan autobusom, a ne avionom kakvo je pravilo prilikom ovakvih slučajeva. U autobusu nije bilo prostora da pacijent bude izolovan, čime je Hoti gotovo izvesno zarazio i druge putnike.
Tokom dva meseca trajanja epidemija građani su bili u karantinu, koristili su sve propisane epidemiološke mere, vodili računa o higijeni i na sve moguće načine pokušavali da se zaštite od virusa. Savremenici kažu da je bio prisutan ogroman strah, ali da se on smanjivao budući da je brzo vakcinisano praktično celokupno stanovništvo.
Građani kažu da je bila ogromna kontrola oko mesta koja su bila najrizičnija za variolu veru, pa je tako na primer trudnicama bilo zabranjeno da izlaze iz svojih kuća.
Savremenik dešavanja, epidemiolog Zoran Radovanović rekao je za Nova.rs da su mediji tada profesionalno izveštvali, da se nije krilo da je virus u zemlji, ali da je postojalo tri dana kada u Beogradu nije bilo vesti o tome.
“U pitanju je period od 22. do 25. marta, kada praktično nije bilo vesti o varioli veri, ali građani u Beogradu su znali da je virus tu. Ako izuzmemo ovaj slučaj, mediji su bili profesionalni, a o varioli se tada pisalo u Politici, Ekspresu…
Pomalo neverovatno, ali tadašnje rukovodstvo SFRJ na čelu sa Titom nije se previše mešalo u epidemiju. Oni su borbu prepustili stručnjacima, lekarima i drugom medicinskom osoblju verujući da će narod na taj način imati veće poverenje.
Epidemiolog Zoran Radovanović, koji je u to vreme radio u Jugoslaviji I lečio pacijente od variole vere, rekao je za Nova.rs da je vakcinacija tada bila obavezna.
“U to vreme vakcinacija je bila obavezna, a struka je zaključila da imunitet od velikih boginja traje tri godine. Tako je stajalo u zakonu, ali u praksi taj imunitet je trajao duže čak i do 20 godina. Dešavalo se da pacijenti prime vakcinu i tek za 10 godina dobiju neke blage simptome. Nakon dobijanja vakcine, građani su dobijali tzv. Žuti karton sa kojim ste mogli da putujete po svetu, odnosno po područjima gde se sumnja na velike boginje. Naša zemlja je tada imala vakcine, građani su se masovno vakcinisali jer ih struka pozivala, a imunitet je, ponavljam još jednom , trajao minimum tri godine.
Epidemije velikih boginja suzbijena je efikasnom vakcinacijom građana, budući da je za kratak rok imunizovani 17 miliona stanovnika. Takođe, efikasnim epidemiološkim merama i disciplinom građana.
Variola vera danas se čuva u samo dve laboratorije u svetu i to u SAD I Rusiji. Zvanično, ova bolest je iskorenjena i više je nema među populacijom, a eventualna zlouptreba virusa proizvela bi ozbiljne posledice.
Epidemija je trajala puna dva meseca. Prvi slučaj registrovan je 14. marta, a kraj epidemije proglašen je 23. maja.
Puna dva meseca stručnjaci su pokušavali da „uhvate“ sve kontakte zaraženih. Mnogo godina kasnije, posmatrano sa istorijske distance deluje da su se stručnjaci zaista odgovorno borili sa virusom budući da je doktor Rajnhard Linder iz Svetske zdravstvene organizacije već 26. Marta izjavio da je situacija pod kontrolom u Jugoslaviji. Na kraju epidemije, 20 odsto pacijenata je umrlo od posledica infekcije. Prema rečima doktora Radovanovića, naša zemlja je imala umerenu smrtnost kada je reč o varioli veri, budući da ona ide i do 30 odsto, a u ekstremnim situacijima i do 50 odsto zaraženih može da podlegne infekciji.
Film Variola Vera režirao je Goran Marković 1982. godine, tačno 10 godina nakon epidemije. Politička klima tada nije dozvoljavala jedan ovakav film, a tek delimičnom liberalizacijom on je dozvoljen nakon smrti Tita. Marković je izjavio da je to film Variola Vera najteži koji je snimao, da rađen u potpunoj oskudici po 16 sati dnevno.
“Pripremao sam ga mesecima za snimanje u jednoj, a dva dana pred početak su nam dali drugu praznu bolnicu, koja nije bila ni nalik prvoj. Ubrzo me je napustio scenograf, a samo snimanje odigralo se u potpunoj oskudici. Radili smo po 16 sati dnevno. Bio sam potpuno iscrpljen I fizički I moralno” rekao je Marković.
On je više puta isticao da je najteže bilo doći do istine, budući da se ona tada u zvaničnim krugovima vešto prikrivala, ali da je zahvaljući tome što su dva doktora odlučila da pričaju, krenuo u realizaciju ovog ostvarenja.
Popularnu dramu, a neki bi rekli i horor film sniman je na Klinici za plastičnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici u Beogradu.
Malo poznatu informaciju o snimanju poznatog filma potvrdio je za Nova.rs reditelj filma Goran Marković.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare