Da li je prošle nedelje prekinuta školska godina ili je ukinuta škola? Je li predsednik svojom ličnom odlikom da se ukine školska godina ukinuo nastavnike, učitelje, učenike, roditelje? Je li profesorka srpskog jezika i književnosti Vesna Vojvodić preoštra kada kaže da je odluka o prekidu školske godine demonstracija sile vlasti nad nastavnicima, roditeljima i učenicima? Da li je odluka da se povećaju plate prosvetnim radnicima respekt i ohrabrujuća ili naprotiv poražavajuća i degradirajuća? Možemo li ovih dana očekivati neku odluku da pomoć majkama i svima ostalima počne da se petkom ili subotom isplaćuje u poštanskim štedionicama i bankama širom Srbije u vreme protesta? O ovome su "Utisku nedelje" diskutovali profesorka srpskog jezika i književnosti i članica Sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost Vesna Vojvodić Mitrović i urednik izdavačke kuće "Fabrika knjiga", kolumnista Peščanika Dejan Ilić i psiholog i porodični terapeut Radmila Vulić Bojović.
„Verujem da mnogi ljudi smatraju se ovaj slučaj sa školstvom u Srbiji može posmatrati kao Šredingerova mačka – školstvo je i mrtvo i nije mrtvo. Škola jeste ukinuta, ukinuto joj je pravo i mogućnost da radi ono što joj je svrha i cilj. I to je ukinuto na taj način koji je ponižavajuć i uvredljiv za sve nas koji taj sistem činimo. Mi bismo imali razumevanja da je neko tog 3. maja izašao, na primer ministar prosvete, neko iz vlade, predsednik lično i kaže – ovo je toliko strašno, da mislimo i predlažemo, da nam se izjasne i roditelji i nastavnici, pa da ukinemo školu“, navela je profesorka Mitrović.
Ona navodi i da je bilo dva nemušta i kontradiktorna teksta gde je jedan potpisao v.d. ministar prosvete koji je doneo jednu odluku, a zatim samo dan kasnije je predsednik države pripisao sebi odluku da nastave biti neće. Ovo je, smatra profesorka, jako teško opisati drugačije nego kao „izraz i demonstraciju sile i moći da se ukine škola“.
„Načelnik školske uprave Beograd je u intervjuu za RTS rekao da škola funkcioniše najnormalnije. Mene je zaboleo taj superlativ priloga normalno, a tvrdim vam da od 3. i 4. maja ništa normalno u srpskom školstvu nije. I samo će biti pedagoški kolegijumi, saveti roditelja, nastavnička veća, i sve će se završiti tog 6. juna u tom nekom klasičnom smislu“, navela je Mitrović.
Odluku o kraju školske godine svakako je doneo jedan čovek, smatra Ilić.
„Ako bismo se pitali da li je škola i dalje mesto na kome rade ljudi sa dostojanstvom, a da li im onaj koji odlučuje o tome kako će i šta će oni raditi priznaje to dostojanstvo – onda ta škola ne postoji. U toj školi više dostojanstva nema, barem kada se gleda iz perspektive onoga ko donosi odluke. Sve vreme neko govori u ime nastavnika i donosi odluke u ime škola. U tim školama rade ljudi koji su pametni, koji znaju kako se osećaju i to su ljudi koji su tog 3. i 4. rekli – hajde da stanemo, ovo je previše“, navodi Ilić.
Tretirate ljude koji su obrazovani i vaspitavaju vašu decu kao da nemaju glavu, i onda mesec dana kasnije bez ikakvog dobrog razloga zatvorite škole, baš kada se nekakva rutina ponovo uspostavila, ističe Ilić.
Školska godina je prekinuta, jer je škola ukinuta kao vrednost, smatra Vulić Bojović.
„Nešto što smatrate važnim i vrednim ne tretirate na takav način. Radeći dugo sa porodicama, ja vidim da je taj obrazovni sistem potpuno urušen i da ne pruža nikakvu sigurnost, ni onima koji tu rade, a ni deci ni roditeljima. Bazično pravilo psiho-socijalne intervencije nakon tragedija jeste pitati ljude iz sistema – šta vama treba? Mi ovakvu krizu nikada nismo imali i čoveku, bilo da je dete, roditelj, profesionalac, potrebna je jedna koherentna priča, da zna da onaj ko donosi odluke zna šta radi i koji mu je cilj“, objašnjava Bojović.
Kako kaže Bojović, naročito je uznemirujuća bila rečenica „život mora da ide dalje“, koja se pojavila sedam dana nakon tragedije kada je počela da funkcioniše škola.
„To je jedna takva floskula u svetlu ovakvih strašnih događaja. Za neke život nikad neće otići dalje. Za mene je to dokaz potpunog izostanka osećanja, empatije, svesti o tome u kakvom istorijskom trenutku i situaciji mi živimo“, navodi Bojović.
Profesorka Mitrović objašnjava da su neki nastavnici zatečeni informacijom o kraju školske godine u četvrtak u popodnevnoj smeni, a možda bi neki čas sa odeljenjem imali tek u sredu i nisu imali mogućnost da blagovremeno obaveste decu i roditelje. I šta smo onda dobili za našu decu, upitala je profesorka.
„Prva na pitanja mojih đaka u petak, 2. juna nisam imala ni potrebu ni želju da objasnim toj deci od 16 godina šta nam se ovo dešava. Umesto da tog dana razgovaramo o Domanovićevom ‘Vođi’, a tamo u tim izvodima bi ta deca trebala da steknu saznanja šta to znači kult vođe, šta znači kad je predstavljena Srbija u jednom kulturnom i ekonomskom rasulu, šta to znači moralno posrnuće… Umesto njihovih utisaka i svesti o tome šta znači normalizovati nekakve devijacije u društvu, a sve je to predviđeno planom i programom, mi smo zaključivali ocene“, objašnjava Mitrović.
O preporuci da ocene treba da budu „korisne“ i učenicima i nastavnicima i roditeljima, Mitrović kaže da se podrazumeva da ocena bude korisna, odnosno da daje adekvatnu povratnu poruku šta ste savladali, gde bi trebalo da u narednoj godini radite više, gde bi trebalo da unapredite znanja i veštine iz određenog predmeta.
„Šta znači budite blagonakloni? To je vrlo stresan period za naše đake. Jedna učenica me je pitala, a zašto ove sedmice i zašto nam ne daju još tri dana. Zamislite da to dete pita zašto ne može još ta tri dana. Zašto nam nije data mogućnost da kod onih učenika gde je situacija jasna i čista, a tamo gde imate potrebu – razgovarajte sa decom“, upitala je Mitrović.
Odluka o kraju školske godine nije ljudska, jer je očigledno „da si se prema nastavnicima koji su ljudi poneo neljudski“, smatra Ilić i navodi da su učenici iz vesti obaveštavali nastavnike o kraju školske godine.
„Ako već niste pitali ljude, obavestite ih ranije. Ne možete da izađete u medije i da uradite to 100.000 ljudi. Tih 100.000 ljudi mora da uđe u učionicu i da imaju neki autoritet. Ta deca moraju da vide u njima neke osobe koje imaju autoritet, neko dostojanstvo i integritet – vi ste to sve pregazili i rekli da je ta odluka ljudska. I onda ste isključili ljude koji rade u školama iz onoga što zovete ljudima“, navodi Ilić.
„Sve što oni kažu, sve je laž, nema smisla… Oni kažu – kako ćemo mi da ostanemo na vlasti, imamo problem, koga sve treba da ućutkamo da bismo mogli i dalje da budemo tu gde jesmo. I ovo što ste pitali, zašto se pitaju roditelji da li su zadovoljni ocenama ili ne? Pa to vam je kao pomoć od 10.000 dinara. Vi ste roditeljima izašli u susret, kojih ima više od nastavnika, pa ste rekli roditeljima – evo vi se uključite, evo vi iznesite želje kakve biste ocene deca da imaju. I onda vi zapravo kupujete ljude, na najbedniji i najpokvareniji način, korumpirate čitavo društvo. Logično je da svaki roditelj želi da mu dete ima najbolje moguće ocene, ali svaki pametan roditelj zna da dete ipak treba da ima ocene koje zaslužuje“, navodi Ilić i isiče da se onda u toj situaciji nastavnik pita kakve će biti ocene.
Od 3. maja naovamo imamo politiku vlasti, odnosno tog jednog koji je sve, koji stalno sukobljava ljude i pravi konflikte. On je i ovde sukobio roditelje i nastavnike, smatra Ilić.
Na pitanje šta bi se desilo da su nastavnici izašli i rekli da neće da zaključe ocene jer to nije u najboljem interesu za decu, profesorka Mitrović kaže da bi to bio sudar dva vrednosna sistema.
„Kada date predlog zaključne ocene u elektronskom dnevniku, pre toga, na času razgovarajući sa učenikom, ja pitam – da li si saglasan ili nisi, ako jeste, tu nemamo problem. Kada se zaključi u elektronskom dnevniku, trebalo bi da odmah takvu informaciju isporuči roditeljima. Pošto se to očigledno ne događa, neki direktori su našli za shodno da štampano ili mejlovima tim roditeljima daju ingerencije koje nisu ni tražili“, kaže Mitrović.
To što se dešava sa ocenjivanjem nije od juče, navodi Bojović i kaže da joj nije jasno kako je došlo do toga da roditelj ima neke želje i da upravo to i najavljena povećanja plata urušavaju ugled nastavnika.
„Tretirate ljude kao bednike. Nastavnici vam kažu ‘ne možete da donosite odluke kad ne znate ovo’, a on kaže ‘evo povećaću vam platu, ćutite bednici, evo povećaću vam platu i ćutite’.. Vi sad možete da ga pitate, pa ako tog novca ima od početka godine, zašto potežeš taj novac sad kad su ljudi na ulicama, nezadovoljni“, upitao je Ilić.
Mitrović navodi da niko ko se opredelio da radi u prosveti nije to uradio zato što je smatrao da će se obogatiti ili čak steći nekakvu moć i ugled.
„Nema tog novca koji će mene kao građanku sprečiti da izađem na te proteste. Ništa me neće sprečiti da kažem da se ne slažem sa činjenicom da u ovoj zemlji više od 10 godina nema jasne obrazovne politike. Ne slažem se što ste politizovali obrazovni sistem i što sada stavljate posle ostavke Ružića čoveka koji nije našao elementarne pristojnosti da izađe i kaže, i da nam na naše argumente stalno ne isporučuju dekrete.. Za mene je to podsticaj da izađem i da kažem – ljudi, ovo ne valja“, istakla je Mitrović.
Bojović kaže da joj se čini kao da neko već duže vremena kreira okolnosti u kojima se obesmišljava obrazovni sistem.
„Da li mi stvarno učimo decu da bi imala neke ocene, ili da bi stvarno nešto naučila i u skladu sa tim sebe razvijala na jedan dobar način kao ljudi. Šta je glavna vrednost ovog obrazovnog sistema? Kad vidite ovu inflaciju ovih vukovaca, to stvarno nije prirodna situacija. Kada imate u jednom odeljenju preko dvadesetoro dece koja su u svemu odlična ili najbolja, to nije realno stanje. Time se obesmišljava ta ocena, jer onda je ona tu sama sebe radi, a ne znanja radi“, isitče psihološkinja.
Deca u školu ne idu samo radi ocena, već da se socijalizuju, upoznaju okruženje, da se druže, zaljubljuju i sve su to funkcije škole i sve je to važno.
„Ocena nije primarna, nego kako vi sa njima radite. Ako vi njih usmeravate da jedino što je važno kad izađe iz škole je ta ocena i da samo tu ocenu iznesu iz škole, onda ništa niste uradili. Dete bi iz škole trebalo da izađe srećno i zadovoljno i puno samopouzdanja, sa bilo kojom ocenom da izađe. Mi takvu školu možemo samo da sanjamo, jer naš sistem nije prilagođen ni potrebama dece ni roditeljima. Naš sistem je ustrojen tako da onaj ko upravlja sistemom to radi što lakše. Sve odluke koje se odnose u vezi sa našom školom nemaju veze ni sa učenicima, ni sa nastavnicima ni sa roditeljima, sve imaju veze sa onim ko sedi gore i upravlja ovim sistemom“, zaključio je Ilić.
***
BONUS VIDEO: Utisak nedelje – Slobodan Negić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare