0
Sistem nije na pravi način odgovorio na majske tragedije, a vlastima je samo bilo važno da se opravdaju i pokažu da nisu krivi, smatra psiholog Žarko Trebješanin. Ako niko nije kriv, ko je onda?
Od 3. maja 2023. do 22. marta ove godine samo u Beogradu evidentirana su 124 događaja u kojima su učenici pretili da će učiniti isto što i maloletni K. K. počinilac masakra u Ribnikaru. U istom periodu desilo se još 65 slučajeva u kojima je policija potvrdila da su mu đaci pružali nedvosmislenu podršku, navodi se u odgovoru MUP-a za N1.
Kako ističu, od tog broja najveći deo odnosio se na pružanje podrške na društvenim mrežama.
„U vezi sa ovim događajima podneto je 20 krivičnih prijava za krivično delo ugrožavanje sigurnosti, četiri za zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, jedna krivična prijava za krivično delo ubistvo u pokušaju i jedna za laku telesnu povredu. Takođe, podneto je i 18 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka“, ističu iz MUP-a.
Psiholog Žarko Trebješanin objašnjava da podaci MUP-a ukazuju da je reč o oponašanju K.K. i da je ta pojava poznata.
„Kada se desi nešto tako, poput masovnog ubistva, što izazove veliku medijsku pažnju, to onda podstiče i druge da imitiraju počinioca, iz jednostavnog razloga što se time zadobijaja pažnja i lajkovi“, navodi psiholog.
Kako ističe, policija je reagovala brzo na sve i najmanje pretnje, za koje bi čovek rekao da nisu ozbiljne.
„Ta pojava zaista može da počne da se širi i da se pretvori u pravu epidemiju. Ovi podaci govore da to nije tako bezazleno ukoliko samo u školama u Beogradu ima više od 120 pokušaja imitacije. Sva sreća da nije došlo do nekih tragičnih posledica, ali nažalost to je bilo očekivano u tim situacijama“, navodi Trebješanin.
Prema njegovim rečima, imamo još mnogo posla, ukoliko želimo da smanjimo nasilje u školama.
Važno je shvatiti da je za decu i mlade ljude jedan od najvažnijih vidova učenja, sticanja iskustva, upravo imitacija, odnosno, učenje po modelu.
„Oni na neki način tragaju za nekim uzorima i uče po modelu, uče ono što vide. Problem je u tome što se tako najbrže i najlakše uči, a usvojeno ne možete baš tako lako da izmenite. Stiču se obrasci ponašanja. Kada deca u školi vide da onaj ko je nasilan ima neki status, privilegiju, kada to vide u rijaliti programima, na televiziji, filmovima, pa i u životu – da najbolje prolaze ti koji su beskupulozni, oni onda uče takav model ponašanja. Na kraju, tome možete da se suprotstavite samo kada u društvu imate sasvim drugačiju klimu i sistem vrednosti“, objašnjava.
Sagovornik smatra i da učenjem po modelu možete da oblikujete decu koja će imati prave uzore i koja će gledati svoje učitelje, nastavnike i vršnjake koji se ponašaju na sasvim suprotan način jer će im uzori biti oni koji poštuju prave vrednosti, spremni da pomognu i saosećaju.
„To je problem koji se dovoljno ne razume. Deca koja imitiraju nešto što je loše, sasvim drugačije se ponašaju ako nema toliko uticaja svega što je destruktivno, a kod nas toga imate najviše u medijima, a nažalost i u stvarnom životu“, ističe.
Čak i da kažemo da je većina tinejdžera svesna posledice oponašanja, napominje psiholog, imamo militantnu manjinu koja je „dovoljno velika“ i sklona agresiji.
„To je dovoljno da izazovu ili naprave nešto što će biti većih i ozbiljnih razmera i što predstavlja problem. Zato je potreban jedan ozbiljan rad – da se deci objasni da to zaista ne vodi nikuda. Postoje jako dobri programi da se nasilje suzbije, ali na tome treba da se radi sa decom cele godine, a ne samo kada se neka tragedija desi. Pa sad zamislite, da li je dovoljno da neki ljudi samo izađu i objasne da je nasilje nedopustivo“, navodi.
Kako objašnjava, ono što deci nedostaje, a važno je, je da razmišljaju o tome i da umeju da se prebace u ulogu – onoga ko nastrada.
„Svako od njih može da nastrada i zbog toga je potrebno da malo pogledaju stvari iz druge perspektive. Da se da se decentriraju i da pevaziđu svoj egocentrizam. Ono što je isto jako važno, to je razvijanje empatije i solidarnosti, a to ne možete za dan, dva. Škola ima i tu obavezu, ali ako imate medije koji promovišu nasilje po televiziji i društvenim mrežama onda je jasno da je teško boriti se protiv toga“, objašnjava.
Trebješanin ističe da se i sam uplašio tog 3. maja, ali da je strah ostao i posle toga – da se slično ne ponovi.
Međutim, to se desilo i to dan kasnije, kada je u selima Malo Orašje i Dubona ubijeno devetoro mladih.
Kako kaže, glavni problem, tada ali i godinu dana nakon masovnih ubistava, je u tome što vlast to nije sagledala kao jedan ozbiljan problem.
„Što nije krenula u sistemsko rešavenje nego je najviše bila zauzeta time da se opravda, da se pošto poto potvrdi njena teza da navodno “sistem nije kriv”. Međutim, kako može da se kaže da sistem nije kriv? Ako samo pođemo od toga da je taj otac imao priliku da vodi dete u streljanu i da mu po tom pitanju izađe u susret iako je maloletan. Samo na tom primeru se vidi da je zaista, i te kako, na to uticala vlast, jer ne može bilo koji roditelj da vodi maloletno dete u streljanu, već samo neko ko je očigledno blizak vlastima“, ističe.
Trebješanin navodi da je potrebno da se ozbiljno pristupi tome da se nasilje u školama svede na mimimum.
„Moramo da imamo dobar program koji će obuhvatiti sve i čitav sistem mora da radi. Dakle, osim škole i roditelja, svi moraju biti uključeni – socijalni radnici, pravosuđe, policija. To je nešto što se tiče svih. Posebno važan deo toga su i mediji. Ne mogu mediji da izveštavaju o tome senzacionalistički i da na taj način promovišu sve to. Ako mediji, koji sistemski kriše Kodeks novinara, čak iznose detalje iz istrage, razgovore maloletnog K.K. sa inspektorima – to je skandal. Da li je neko odgovarao zbog toga, naravno da nije“, objašnjava.
Kada dece vide u medijima negativce prikazane u pozitivnom kontekstu i kao slavne, onda im na društvenim mrežama pružaju podršku, navodi Trebješanin i dodaje da to nije nimalo bezazleno.
Kako kaže, niko nije preuzeo odgovornost ni za masovno ubistvo u Malom Orašju i Duboni.
„Taj zločinac koji je to napravio je imao i ranije problema sa policijom, ali se to zataškavalo. Kako onda sistem nije kriv? I očigledno da su to mogli da zataškavaju samo ljudi koji imaju veze sa vlašću. Da se počelo od toga da nema privilegovanih, da svako ko napravili bilo kakav prekršaj, a kamo li nešto tako strašno da uradi, da mora se kazni. Da se pokazalo da zakon važi za sve, verovatno da ne bi došlo do 4. maja. Ceo sistem je morao da se pozabavi time, a ne da samo da se brane time da nisu krivi i da niko nije kriv. Pravog odgovora na dva masovna ubistva nije bilo. Sistem ne da je zakazao, nego i dalje zakazuje“, zaključuje.
O današnjem obeležavanju godišnjice masovnog ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ možete čitati u lajv blogu.
***
BONUS VIDEO – Zaustavljeni u koraku i snu – sećanje na žrtve iz Ribnikara
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
