Stranci koji su spasavali Srbe: Kako je Srbija bila centar svetske medicinske solidarnosti u Prvom svetskom ratu

Kada se govori o Velikom ratu, najčešće se nabrajaju bitke, strateške greške i broj poginulih. Malo ko govori o onima koji su, u najtežim danima balkanskog fronta, danonoćno spasavali živote. Upravo tom zaboravljenom sloju istorije život je posvetio dr Aleksandar Milovanović, beogradski hirurg koji je godinama radio u Nemačkoj, a zatim se vratio u Srbiju sa jednom misijom — da pronađe ljude koje istorija nije brojala.

#blockquote_0

„Svi broje mrtve, a ja sam želeo da pronađem i one koji su bili spašeni. Zato što u njima leži prava priča o mom narodu i o našoj vojsci“, kaže dr Milovanović.

Njegovo višegodišnje istraživanje obuhvata arhive u Londonu, Njujorku, Torontu, Sidneju, Melburnu, ali i porodične arhive potomaka medicinskih misionara koji su iz Srbije poneli priče koje ih nikada nisu napustile.

Zastava Crvenog krsta i američki barjak nad Beogradom

Posebno potresna epizoda koju je dr Milovanović rekonstruisao odnosi se na Beograd 1915. godine.

Tokom najtežih dana borbi oko bolnica u centru grada, dok su se čule eksplozije u susednim ulicama, na jednoj od bolnica zavijorile su se dve zastave: zastava Crvenog krsta i — odmah pored nje — zastava Sjedinjenih Američkih Država.

#blockquote_1

Nije to bio politički čin. Bila je to poruka svetu da se u toj zgradi nalazi međunarodna medicinska misija: Amerikanci, Srbi, dobrovoljci, ranjenici svih uniformi.

„Američka zastava iznad zgrade postavljena je da bi se videlo da je to bolnica pod zaštitom humanitarnog prava. Da niko ne sme da puca u nju. Da su unutra i srpski i austrougarski ranjenici. A između njih — lekari iz Klivlenda, Čikaga i Njujorka koji pomažu jednako svakom čoveku.“

Uprkos zastavama, zgrada je pogođena nekoliko puta. Ali duh misije nije narušen.

„Bilo je zapisano u američkim dnevnicima — ’Srbi nas nisu pitali ko je neprijatelj, već ko je teže ranjen’. To je ostavilo snažan utisak na sve strance.“

Niko nije pitao ko je ko

Ovo načelo, tvrdi dr Milovanović, bilo je duboko ukorenjeno u srpskoj vojnoj medicini.

„Naši doktori nisu ubijali. Oni su spasavali. Pacijenti su isti, svi su jednaki pred ranom i pred Bogom. Tako i Bog zapoveda.“

On podseća da je srpska vojska imala naređenje da se ranjen neprijateljski vojnik prihvati odmah, jer je u neposrednoj borbi uvek najugroženiji.

Zbog toga su i saveznici — iz svih delova sveta — Srbima ostavili najviše pohvala.

Misije sa pet kontinenata

Dr Milovanović je sistematski popisao sve medicinske misije koje su došle u pomoć srpskoj vojsci i narodu tokom Prvog svetskog rata. I rezultat je, kako sam kaže „impresivan do nivoa koji prevazilazi sve stereotipe“.

Britanske misije

Najpoznatija među njima, Škotska ženska bolnica (Scottish Women’s Hospitals), poslala je preko 1.000 žena — lekarki, bolničarki, vozača sanitetskih kola, hirurga i administratora. Radile su u Valjevu, Kragujevcu, Lazarevcu, Nišu, Mladenovcu, a kasnije i na Solunskom frontu.

Britanke su ostavile najdetaljnije dnevnike o srpskoj nesebičnosti.

Australijske misije

Australijanci su stigli preko Soluna, doneli su opremu za poljske bolnice, sanitetske vozove i laboratorije. Zabeležili su ogroman broj operacija pod minimalnim uslovima.

U arhivama Melburna čuva se zapis australijskog hirurga koji je napisao:

„Srpsko dete mi je dalo jabuku, iako ništa nije imalo. Tada sam odlučio da ostanem ovde do kraja rata.“

Novozelandske misije

Novozelanđani su bili deo britanskog medicinskog korpusa, ali su imali i zasebne jedinice. Bili su specijalizovani za brzu trijažu, amputacije i borbu protiv tifusa.

Kanadske misije

Kanadski dobrovoljci osnovali su nekoliko mobilnih bolnica i ostavili bogate dnevnike.
Dr Milovanović ističe kanadski moralni kodeks:

„Najpre spasavamo, pa onda brojimo.“

Američke misije

Amerikanci su bili simboli hrabrosti i medicinske discipline. Zbog njih je američka zastava i bila istaknuta na beogradskoj bolnici 1915.

Foto: Privatna arhiva Aleksandra Milovanovića

#blockquote_2