"Spomenik Stefanu Nemanji nema veze sa srpskom tradicijom"

Istoričarka Davidov Temerinski ističe da nismo dobili statuu koja odgovora „niti našoj tradiciji, niti ovom vremenu, niti shvatanju Stefana Nemanje, istorijski gledano“. Branislav Dimitrijević navodi da je problem i veličina spomenika u gradskom jezgru, zatim, kako kaže, postoji silesija ikonografskih problema koji zapravo nemaju nikakve veze sa našom tradicijom i u koju je ruski autor uneo neku vrstu eklektike. Ja bih taj spomenik nazvao postmodernim, to je neka paraistorija, dodao je.

„To je spomenik u kome imate nepodnošljivu kombinaciju različitih materijala, unutra imate neki mozaik, pa imate neko osvetljenje, pa dole stakleni pod, pa ispod staklenog poda ogledalo… To je takva jedna stvar koja je neka vrsta zasenjivanja grandioznošću, pokondirena jedna stvar“, ocenjuje istoričar umetnosti i ističe da spomenik nikakve veze nema sa srpskom tradicijom.Šalje i jako čudne poruke – zašto je Nemanja na vizantijskom šlemu, da li je taj šlem raspuknut zato što je on pobedio Vizantiju, što istorijski nije tačno, ili se hoće reći da se on ispileo iz te vizantijske tradicije, ne zna se šta se time hoće reći, navodi gost N1.Pitanje krsta i mača je zaiste veliko pitanje, dodaje. Mislim da je to jedna zaista krupna greška, koja nije samo pitanje simbola, već samoga spomenika – jer on je napravljen da ta figura drži krst i kad umesto krsta stavite mač ili bilo šta, taj pokret toga tela nije više to, naglašava Dimitrijević. Ne izgleda više kao spomenik koji nas blagosilja tim krstom, pa je blago sagnut da bi nas blagosiljao – nego izgleda kao da će da nas poseče, to je jedna vrlo ozbiljna stvar, a kako je rekao ruski autor, to je bila želja vlasti da se umesto krsta stavi mač, podsetio je gost emisije „360 stepeni“.Podsetimo, na prvobitnom rešenju, koje je pobedilo na konkursu, stajao je krst.Istoričarka Davidov Temerinski kaže da je za nju to bila iznenađujuća promena. Razlika u težini između mača i krsta je velika, ističe ona, dodajući da bi to bio problem za svakog skulptora. Zašto je autor ovog rešenja to prihvatio, u to nećemo sada ulaziti, dodala je.Na polju ikonografije, dodaje, imamo ozbiljan problem – podseća da je Stefan Nemanja zamonašen živeo tri godine, da je umro kao Simeon i počeo da se slavi kao svetitelj. To je jedan koncept koji obeležava njegovu ličnost – on je život završio kao monah i postao svetitelj, što ima veću univerzalnu vrednost i u tradicionalnom i religioznom smislu, istakla je.Istoričarka umetnosti je dodala da je problematično što je Stefan nemanja obučen kao monah, a u ruci drži mač. Monah sa mačem – to samo imamo u 11. i 12 veku i to su bili u zapadnoj Evropi „templari“ i niko drugi, dodala. Odenuti vladara u monašku odoru i ničim izazvano mu udenuti mač – to je nešto što jedno drugom kontrastira, istakla je gošća N1, koja se pita i „šta znači visoko podignut mač“, odnosno kakva se poruka šalje nekome ko dođe i to pogleda, a vidi kad je spomenik postavljen.

„Temeljno uništavanje intelektualnih profesija“

Dimitrijević ocenjuje da u našem društvu više niko nikoga ne sluša, da nema dijaloga koji bi nas naterao i da revidiramo svoje stavove, i ističe da je osnovni problem –  temeljno uništavanje svih intelektualnih profesija. „To je jedan ekstremni aniintelektualizam, to je jedno uništavanje obrazovnog sistema“, kazao je gost N1, koji dodaje da dobijamo mistifikatorske priče umesto istorije, umesto da iz nje (istorije) nešto saznamo o nama. Ističe da bi se iz priče o Stefanu Nemanji moglo mnogo toga naučiti – koliko je bio politički vešt (malo na jednoj, pa na drugoj strani), ali i to da je izvršio, po nalogu vizantijskog dvora, pokolj i progon bogumila.

„Meni ovaj spomenik izgleda kao da se obraća unutrašnjem neprijatelju, Nemanja je okrenuo leđa zapadu, gleda ka suncu, ka istoku i sa krstom, gledajući ka istoku, zauzima taj položaj blagosiljanja. Međutim, kad vi umesto krsta stavite mač, onda je on nagnut prema svima nama“, kaže.

Veruje da se tim mačem želela pokazati veća moć.

Govoreći o tome gde se nalazi spomenik, istoričar Dimitrijević kaže da on postaje zapravo deo Beograda na vodi. To je zapravo mesto gde vlast i moć obeležava prostor, ja mislim da je to razlog zašto je Nemanji stavljen mač u ruke – jer mora da pokaže tu moć, a moć se pokazuje mačem, a ne krstom, ističe.Dimitrijević ističe da je Nemanja ovde stariji čovek, dakle neko ko je već bio priklonjen monaškom životu, i saglasan je sa Davidov Temerinski da monaha sa mačem nemamo u našoj tradiciji.

„Da se poštuje zakon, Zavod ne bi dao dozvolu“

Govoreći o Železničkoj stanici, Davidov Temerinski ističe da je reč o objektu koji je proglašen za dobro od kulturnog značaja. S obzirom na to da je reč o tako nečem, podrazumeva se da ga čuvamo, a zakon se ne odnosi samo na zgradu kulturnog dobra već i na njegovu neposrednu okolinu, navela je gošća N1. Ona kaže da, kada bi se poštovali zakoni, gradski Zavod za zaštitu spomenika ne bi dao dozvolu da se tu gradi objekat visine sedam spratova. „Prosto jer se nalazi suviše blizu i jer je sada ono što dominira nov spomenik, koji je mogao da bude postavljen bilo gde“, dodala je istoričarka.Kaže da je moglo da se nađe drugo mesto, jer je integritet Železničke njime narušen. Smatra da je pozicija spomenika proizašla iz činjenice da se ulica zove Nemanjina, odnosno da nisu uzeti neki drugi, bitniji faktori u obzir, ocenjujući da je to pravolinijski način razmišljanja nekog ko je, kako kaže, diletant i nekompetentan.Istoričarka naglašava da je Železnička stanica kontruisana kao klasicistička građevina i sa Srednjim vekom apsolutno nema nikakve veze.Na pitanje zašto 23 metra i 65 tona, istoričar Dimitrijević kaže da se vlast igra sa osećanjima ljudi. Taj spomenik mnogim  ljudima jako mnogo znači, ali umesto da se to uradi na način na koji će svi morati to da prihvate –  da je to simbol koji je važan, mi smo zbog netransarentnosti odluka i načina sastavljanja komisije, dobili još jedan povod za razdvajanje i cepanje društva, kaže Dimitrijević.Podsećajući i na najave najvećih jarbola, Dimitrijević navodi da je to „infantilna a istovremeno opasna odluka – jer je vezana za moć – da se tako brutalno interveniše u gradskom prostoru“, da se ostavi neka nepomerljiva stvar, beleg, navodeći da je to ono ostavljeno za sva vremena i da to svaka vlast želi. Postoje veliki spomenici i u liberalnim društvima, ali oni su, po pravilu, izmešteni iz gradskih jezgara, rekao je. Dodao je da takvih nema u jezgrima evropskih gradova, pa i da je kod nas spomenik Stevanu Filipoviću, koji je manji, postavljen izvan Valjeva.

Ruski autor ne može da traži da cena celog projekta bude tajna

Kaže da ne postoji razlog zašto je toliki spomenik napravljen i zašto je toliko koštao, osim možda za potrebe državne propagande i kulta ličnosti.Znamo da postoji neka carinska deklaracija na milijardu dinaru, znamo da su (iz vlasti) rekli da neće da objave, jer umetnik nije saglasan – pa umetnik može da traži da njegov honorar bude tajni, ali ne može da zahteva da ne znamo koliko čitav projekat košta, ističe Dimitrijević.I zbog toga što je taj spomenik plaćen autoru verovatno toliko koliko naša država nikad nije platila nijednom, i zbog toga što se nalazi pored Beograda na vodi, Dimitrijević kaže da je to jedan spomenik sve većih klasnih razlika i podeljenosti društva.

Nadamo se da je incident

Istoričarka Davidov Temerinski kaže da se nada da je ovaj spomenik incident i da tako nešto neće dalje da se širi, kao što je bio slučaj u Skoplju. Po meni, to je napravljeno za stanovnike Beograda na vodi, rekla je, dodajući da je to „ta vrsta ukusa“.

Upitan o polemici i tome da se vode rasprave da li takav spomenik treba skloniti, rušiti, Dimitrijević kaže da neka naredna vlast ne treba da se obaveže nečim takvim, već time da neće više da pravi ovakve spomenike, da neće netransparentnom procedurom i nepoznatim novcem građana nešto praviti i da će pri Ministarstvu kulture osnovati jedan ozbiljan program za umetnost u javnom prostoru, čiji rezultati neće biti ogromni spomenici u bronzi, već forme i izrazi koji povezuju tkivo, a ne prave razdore. „Bolje da to ostane simbol jednog autokratskog režima koji je u jednom periodu bio“, naveo je Dimitrijević.Ljudi su, smatra izmanipulisani od strane vlasti – manipuliše se njihovim osećajima, i što je najgore, manipuliše se time na taj način što se, između ostalog kroz ovaj spomenik, zabranjuje javno mišljenje, navodi Dimitrijević. Mi sada kad ovako govorimo o spomeniku, mi smo izdajnici što nam se ne sviđa spomenik, a u umetnosti nije bitno da li se nešto nekom sviđa, nego kako to pročitate i shvatite šta to znači, zaključuje Branislav Dimitrijević.