Piše Sanja Ignjatović Eker: Nije “tragedija”, nego zločin

Osobi iz Bačke Palanke, koja mi poruku šalje, odgovaram pet minuta kasnije - da ne stižem do Bačke Palanke, jer sam na drugom kraju, u Novom Sadu. Pišem joj da mi pošalje snimak, ako ima.

Uobičajena komunikacija kada nam ljudi dojavljuju ovakve informacije. U prvi mah pomišljam da je reč o Bačkoj Palanci, odakle je Sanja koja mi piše, ali znam da tamo železničke stanice nema, osim one napuštene, koja decenijama ne radi. U to mi se, logički, uklapa opis iz poruke – palo je sve, jer je oronulo, staro, napušteno. Jedino što mi se ne uklapa je ta hitna koja stiže. Zašto hitna? Možda se neko slučajno zadesio, možda je lakša povreda.

Nisam stigla u te dve sekunde da pomislim na još mogućih scenarija – zvoni telefon. Čujem preplašen Sanjin glas, panično mi prvo izgovara: „Novi Sad, stanica u Novom Sadu!“ Onda ponavlja ono što je u poruci već napisala: „Sve je palo! Sve! Tone betona! Ovo je strašno! Pored mene je palo! Prošla sam pored nadstrešnice i ona se odjednom sručila! Tone betona! Sanja, dolazite odmah! Ovde ima mrtvih!“

U dahu je izgovorila sve to. Kažem joj da krećemo odmah, prekidam vezu, a telefon nastavlja da zvoni. Zovu svi. I svi javljaju isto. I svi su van sebe. U neverici. U panici. Sećam se jasno boje glasa svakog od ljudi koji su me u tih pola sata, sat, zvali telefonom – svi iz istog razloga. Neverica je prvo što se u glasu osetilo, a onda strah i panika. Strah, da li je neko bio ispod nadstrešnice? Ako jeste, koliko ljudi? Panika, da li je neko naš – neko iz porodice, dete, mama, tata…

Valjda smo tada svi uradili isto – pozivali članove porodice, decu, prijatelje, one za koje znamo da često putuju vozom.

Stigli smo na stanicu oko 12.30 h. Iako vrlo dobro znam šta su mi ljudi javljali, kako su opisivali šta se dogodilo, valjda naš mozak ne može da bude pripremljen za takve tragedije. Odbija nesvesno da prihvati njene razmere. Ne ume sebe da pripremi na ono što će ugledati.

Trčimo, sa svom onom opremom za snimanje, rančevima, torbama, preko velikog travnjaka iz pravca „Kontrasta“ ka stanici. Dok trčimo, pogled, nekako prirodno, spontano, usmeravam ka onim stajalištima sa limenim krovom, gde putnici čekaju gradski autobus, da vidim da li je nešto od njih palo, apsolutno ignorišući činjenicu da su mi svi govorili o tonama betona.

Dotrčavamo do nadstrešnice. Vidim ogromnu količinu betona na zemlji. I dalje, u tim sekundama, u kojima mi pred očima proleću slike, ne uspevam – kao da odbijam da shvatim – da upravo gledam u onu istu nadstrešnicu pod kojom smo samo četiri meseca ranije snimali prilog o „renoviranoj“ železničkoj stanici i toga jula, drugi put svečano otvorenoj, kada je Maja Gojković ponosno i samouvereno pričala o estetici (renovirane) železničke stanice, „kojoj ravne nema nigde u Evropi“, o njenoj bezbednosti „koja je iznad evropskih standarda“.

O estetici stanice, samo četiri meseca nakon te njene izjave, neumesno je govoriti – izaziva očaj u nama; o bezbednosti još neumesnije – izaziva bes u nama.

Bes i očaj, jer se desetine tona betona s te „najbezbednije stanice u Evropi“, nakon renoviranja, u sekundi sručilo na ljude i decu i ubilo ih. Ubilo bi još desetine dece, samo da toga dana prosvetari nisu štrajkovali, pa đaci nisu išli u školu i, uobičajeno, sedeli baš pod tom nadstrešnicom.

Moglo je pod njom, baš u to vreme, da bude i moje rođeno dete, koje je toga dana bilo u školi, ali ih profesor nije pustio ranije s časova da odu na stanicu po mesečnu kartu. Zato se nisu našli na klupama pod nadstrešnicom. Da pomenutog štrajka nije bilo, zločin koji se dogodio 1.11.2024. u 11.52 bio bi još krvaviji – ako su razmere zločina uopšte merljiva kategorija.

Postala je nemerljiva i tuga Novosađana, bes i očaj zbog onoga što se toga dana dogodilo – kada su korupcija, lopovluk, ošljarenje i bezobrazluk ubili 16 ljudi, među njima i decu, a jednu mladu ženu učinili doživotnim invalidom. Nikoga ta nadstrešnica, pre renoviranja, nije ugrožavala šest decenija. Onda su je stručnjaci doradili, renovirali, dodali na postojećih 50, još 23 tone betonske konstrukcije i elemenata, usput to naplatili pet puta više od ugovorene sume, umesto tri naplatili 16 miliona evra.

Čak ni toga dana, kada su ubili ljude i decu tonama betona, nisu imali ljudskosti u sebi; nisu uspeli da se odupru svojoj aroganciji i navici da lažu, nego je čak i tada, najbeskrupulozniji među njima – onaj koji je uzurpirao institucije i privatizovao državu – izgovorio da „jedino tu nadstrešnicu nisu rekonstruisali“.

Izgovorio je sličnu gnusnu rečenicu iste večeri i njegov resorni ministar, dok su, samo nekoliko koraka iza njegovih leđa, pod ruševinama i dalje ležali ljudi, očajnički se boreći za život. Izgovorio je Goran Vesić da „ne oseća odgovornost zbog tragedije“.

#blockquote_0

Nas oni nisu iznenadili. Od takvog diktatorskog režima empatiju i obzir nismo ni očekivali. Ali, nisu očekivali ni oni ono što će da usledi samo mesec dana kasnije – i da ne staje narednih 11 meseci. Neće stati, sva je prilika, ni u narednom periodu.

Bunt, prkos, pamet, odvažnost i rešenost studenata, koje u stopu prati gotovo dve trećine građana Srbije da nam vrate otetu državu i institucije, takođe su nemerljivi.

Kada 13 godina trpe diktaturu, gledaju propagandu, slušaju svakodnevne tirade onog koji sebe naziva predsednikom svih građana, svedoče krađi i korupciji u svim „kapitalnim“ i nekapitalnim investicijama, potkupljivanju najosetljivijih slojeva društva, zastrašivanju onih koji se tome odupiru ili pokušaju da se odupru, gledaju progone i etiketiranje apsolutno svih neistomišljenika — kada sve to trpe 13 dugih godina, kada u tom loncu korupcije, diktature i kriminala ključa toliko dugo — onda lonac mora da eksplodira, da prekipi, da krene da preliva.

Prelilo je. Prelilo je i proključalo 1.11.2024. u 11.52 — i povratka na isto više nema. Pala je toga dana nadstrešnica, pada jedan po jedan stub ovog režima.

Svesni su toga. Znaju i osećaju oni to mnogo bolje od svakog građanina koji je digao glas i rekao – sada je dosta.

Zver, kada je ranjena, tada je najagresivnija. To znamo mi. I na to smo spremni. Spremni da ovu priču dovedemo do kraja.

Jer, kraj života 16 ljudi označio je i kraj onih koji su ih ubili. Ali i početak jedne nove, drugačije Srbije – empatične, ponosne, solidarne, gde će se zakoni poštovati i gde će zakoni važiti jednako za sve.

Zato će prvog novembra u Novi Sad doći hrabri, odvažni ljudi iz svih krajeva zemlje da ih na to dostojanstveno podsete.

Da ih podsete da ne zaboravljaju, da ne pristaju da žive u zemlji u kojoj su zločini nekažnjivi, a zločinci za svoje zločine privilegovani, pa čak i nagrađeni.

Ovo je naša zemlja – i ne damo je!