"Punog srca su nas dočekali i pravoslavci i katolici i muslimani": Emotivna ispovest studenta Dušana Savića koji je vozio bicikl do Strazbura

Najjače utiske na njega ostavila je podrška, razumevanje i gostoprimstvo, ne samo srpskog naroda u dijaspori, već i stranaca koji su ih prihvatali i ugostili u svojim domovima. Na putu od 1.471 kilometra biciklom, izgubio je sedam kilograma, ali je u srcu doneo tone ljubavi, vere i nadanja.

"Tolika želja da se ljubav pruži i pokaže je neverovantna, trčali su ka nama, grlili nas, ljubili... Posle dana prepunog turbulencija, napora, nervoze, vožnje uzbrdicama i nizbrdicama, po kiši i vetru, u nekim momentima bez hrane, ali kad dođemo među naše ljude koji nas tako dočekaju, u momentu se sve poništi. Tih par sati provedenih među njima dovoljno je da se zaborave svi problemi u životu, a kamoli bol tog trenutka. Kad se odvojimo od njih onda nas sve stigne, ali stiže novi dan, novi put i novi dočeci koji iznova obnavljaju snagu. Tu ljubav među našim narodom koji su otvorenog srca i velike duše izdvajam kao najjači utisak puta do Strazbura“, priča nam Dušan.

Dočeci koje su doživeli u dijaspori od dočeka koje su imali širom Srbije, Dušan kaže da razlikuje to što ljudi u dijaspori u studentima prepoznaju još veću nadu koja proizilazi iz želje da se u Srbiju vrate.

„Želeli su to da dokažu, kao da samo za to tada imaju priliku i više nikad. Sve od sebe su davali da pokažu koliko vole Srbiju, da vole studente, da bi se najradije vratili jer su otišli iz nezadovoljstva zbog čega se i mi sad bunimo i protiv čega smo ustali. Ako bi se ti problemi rešili siguran sam da bi se, ako ne svi, ono 80 odsto njih vratilo“.

Dočeke o kojima govori kvarila je slika srpskih ambasada što je bio gorak ukus svih koji su iz Srbije pratili studente bicikliste. Možda je baš ta slika ponajbolje objasnila celokupnu situaciju u Srbiji i odnos vlasti prema onima koji traže popravljanje sistema.

„U Budimpešti nas je dočekao gradonačelnik na bicikli, a roletne naše ambasade su bile spuštene, ignorisali su nas, nijedna ambasada nas nije dočekala. To pokazuje kako sve funkcioniše kod nas, po naredbi, a ne po pravilu. Veliko poštovanje za vladiku Grigorija i to kako nas je dočekao, kao i svi ljudi u Minhenu. Suze su ono što ne umem rečima da objasnim, ni sebe samog jer sam verovao da nisam emotivac. Trenuci kad se približavamo nekom gradu, ulice su mahom bile zatvorene zbog nas, vozimo, razgledamo arhitekturu i samo iza neke krivine hijadu-dve ljudi, desetine srpskih zastava, svi kliču i suze kreću, to nisam u stanju rečima da objasnim. Onda prepoznajemo ljude, prilaze nam, grle nas, ljube. Nosio sam zastavu svog grada i Užičani su prilazili u svakom gradu. To me zamislilo koliko je ljudi zapravo moralo da ode iz Srbije“.

Imajući u vidu da su rute od jednog do drugog grada bile duge, a najduža čak 162 km, nije uvek bilo lako organizovati predahe i obroke. Kaže da bez ljudi koji su ih pratili i brinuli o njima sigiurno ne bi uspeli, počev od medicinskih radnika, medijskog tima i onih koji su brinuli o hrani i svemu što je potrebno.

„Miša iz Kikinde i njegova supruga su nas pratili s hranom i više od 150 puta montirali su taj kamion. Neverovatno je da su na svakoj pauzi to radili, a to je veliki posao, otvoriti cirade, raspakovati sve stranice, rasporediti besprekorno svu hranu i piće, pa ponovo pakovati, i sve tako više puta dnevno. Oni su se odazvali na poziv studenata za pratnju, a i ranije su nas podržavali. Bio je još jedan mlad čovek Nikola Barlov iz Kragujevca, mislim da njegovo ime treba da zna čitava Srbija jer je to najčestitiji čovek koga sam ikad upoznao, a mislim da je 1992. godište. Od početka studentski protesta sa svoja dva kamiona na usluzi je studentima za sve što treba i zaslužuje veliko poštovanje svih nas“, ističe Dušan.

Kretanje u koloni je moralo biti sinhronizovano, pa je samo trenutak nepažnje mogao izazvati lančane padove, što se desilo studentu Luki u Nemačkoj koji je povređen. Sa studentima je bilo još devet starijih biciklista u svojstvu građana, kompletnu turu su izvozili s njima i bili im očinske figure, spremni da u svemu pomognu i budu oslonac.

Pored Srba u dijaspori studente su dočekivali i stranci koji su, bez obzira što žive u daleko boljim uslovima i ne mogu da zamisle da postoje sistemski problemi kakvi su u Srbiji, prepoznali istinsku borbu studenata. Dušan kaže da su pojedini čak bolje informisani o studentskim protestima nego deo ljudi kod nas.

„Ja sam u Štutgartu spavao kod bračnog para gde je žena Nemica, a njen suprug Hrvat koji je rođen u Nemačkoj i živi tamo čitav život. On je psihoterapeut, žena je prosvetni radnik u penziji i pogotovo zbog njene struke koja je ovde obezvređena, o svemu su informisani. Svi su nas dočekali i prihvatili, nikakve probleme niko od nas nije imao, punog srca su nas dočekali i pravoslavci i katolici i muslimani“.

Bez obzira na organizovanu pratnju, bogate dočeke i gostoprimstvo, napor je bio veliki, pa energiju nije bilo moguće nadoknaditi samo hranom. Mnogi su izgubili kilograme, ali je snaga stizala iz srca. Na Dušanovom licu još ima umora, ali ga briše sjaj u očima. Da je put bio naporan i dug vidi se na rukama koje su danima čvrsto držale volan.

„Nekoliko puta nas je vreme zavaralo pa se nismo štitili, sunce je bilo jako, koža je gorela. Šake su trpele veliki napor, ima još malo tragova i otoka, ali proći će. Izgubio sam sedam kilograma, ali to je zbog načina ishrane, a i post je još trajao. Možda je najveći problem bio poremećen ritam spavanja, nedovoljno sna, ali nije moglo drugačije, morali smo se okupati, ispoštovati domaćine i popričati s njima. Hrane nije bilo u izobilju, ali smo imali da jedemo, nismo bili gladni. Potrošnja energije je bila velika, nadoknadili smo koliko smo uspeli, pili smo dosta tečnosti jer nismo se mogli prejedati i voziti“.

Prijemima u Strazburu je pozitivno iznenađen jer je uveren da je studentska borba protiv korupcije i za slobodu govora i demokratiju, prepoznata kao iskrena i istinita.

„Rekli su nam da promene na bolje u našoj državi i rezultate možemo očekivati sve dok se budemo borili, kad stanemo sve će stati. Zato apelujemo na građane, pozivamo ih na ujedinjenje i pozivamo da ostanemo složni. Pozivamo one koji se još nisu probudili da se probude i još jednom razmisle o tome šta mi to želimo i za šta se borimo. Sve što se desilo u poslednjih pet meseci neka prelistaju, pogledaju i kažu nam da li smo negde pogrešili. To želimo da čujemo i od onih koji nas nisu podržali“.

Na kraju razgovora Dušan kaže da su svi jedva čekali da se vrate i pomognu kolegama koji su u njihovom odsustvu mnogo uradili i da borbu zajednički složno nastavimo. Ne zna do kada, ali zna da „niko nije umoran“.